Čišćenje kulture na ruski način

Ali, budući da su već duže vreme u carstvu nebeskom, mora da su prilično neosetljivi na ljudske gluposti i ludorije, čak i kad se one tiču njih samih.

Mogu da zamislim kako namiguju jedan drugom i smeškaju se poručujući: Samo nas vi izbacujte, vratićete nas vrlo brzo, ali će vam se potomci smejati, ma, čitav svet će vam se smejati…

Što se već i dogodilo. Naravno, niko ništa ne može ovim velikanima koji odavno pripadaju svetskoj kulturnoj baštini. Ali, šta kada se čistka tiče živih ljudi, šta onda?

Nedavno sam u francuskom listu Mond pročitala članak o najnovijim aktivnostima ruskog pisca Zahara Prilepina, „ultranacionaliste“, kako se navodi u tekstu, i poslanika u skupštini, koji poziva na „čišćenje ruske kulture“.

Ovaj pisac, dobitnik brojnih nagrada, i učesnik rata u Čečeniji i Donbasu, formirao je grupu u Parlamentu koja će „ohrabrivati potkazivanje ruskih umetnika koji se protive ratu“.

Početkom avgusta ove godine Prilepin je osnovao istraživački centar GRAD koji će imati za cilj da se iz kulturnog života Rusije isključe umetnici koji nisu podržali rat u Ukrajini.

„Utvrdiće se glavni mehanizmi sprovođenja stranog uticaja i antidržavnih aktivnosti u oblasti kulture.“

Dakle, zadatak ove grupe je da očisti kulturni prostor od svih individua koje „aktivno ili pasivno nisu podržale vojnu intervenciju započetu 24. februara“.

Znači, proganjaće se čak i oni koji su izabrali da ćute. Među njima i oni koji se stide i ćute.

Ova grupa objavila je spisak od oko 150 „antiruskih agenata“ među kojima su mnoge ličnosti iz sveta književnosti i filma, kao i neki novinari i visoki funkcioneri.

Na „crnoj“ listi nalazi se, na primer, popularni komičar Ivan Urgant, kao i direktor Baljšoj teatra Vladimir Urin. Da podsetimo, u martu ove godine je muzički direktor i glavni dirigent Baljšoj teatra, Tugan Sohijev, dao otkaz upravo zbog pritisaka da zauzme stav po pitanju rata u Ukrajini.

Postoji samo jedan način da budeš izbrisan sa liste, poručuje GRAD, da se javno izjasniš da podržavaš rusku vojnu akciju u Ukrajini. Dakle, Zahare, ti bi da pročistiš kulturu.

Pročitala sam nekoliko knjiga ovog pisca i dopale su mi se. Naravno, umetničko delo treba odvojiti od biografije umetnika. Nisu svi moralno ispravni pisci dobri pisci, ni obrnuto.

I sad danima razmišljam o čišćenju kulture na Prilepinov način. Kako si to zamislio, Zahare?
Šta dobijaš ako produvaš kulturnu scenu, odnosno oduvaš sa nje one koji se protive ratu? Tačnije, one koji misle drugačije od Vođe.

Neke umetnike ćeš oduvati ne samo sa domaće kulturne scene nego i iz zemlje, pa će van granica svoje države nastaviti da stvaraju zato što se umetnost ne može zaustaviti. Tako ćemo možda dobiti još nekog Solženjicina, još nekog Nabokova…

Zaista, kako si zamislio tu čistku, Zahare? Hoće li biti izbacivanja iz školskih lektira, iz koncertnih sala, sa radnih mesta, zabrane izdavanja knjiga, hoćeš li smeniti direktora Baljšoj teatra?

Kako da vodi jednu takvu ustanovu kad ima naopaku percepciju vođenja države?

Izgleda da je Platon u pravu. Svet počiva na idejama. I one su večite. Čitav progres duguje se idejama, ali i za sve zlo ovog sveta krive su takođe ideje.

Od ideje o Americi kao supersili koja se samoprozvala da svet kroji po sopstvenim merilima, došlo se do istinske hegemonije.

Za rat u Ukrajini sigurno je odgovorna i ideja o Velikoj Rusiji (ili carskoj Rusiji). Od ideje o nacizmu, koja se, uzgred, najbolje primila kod pripadnika srednje klase, i koja se temelji ne samo na antisemitizmu već i na preziru prema siromašnima i zavisti prema bogatima – brzo se došlo do neonacizma.

Dakle, ideje ne umiru. Jednom kad se zapati u jednom narodu, tu i ostaje, ponekad s tendencijom širenja i na druge nacije. Što zahvati šire i dublje, to je moć oživljavanja ideje veća.

Da li se Erih From s pravom pita: „Ne postoji li, možda, pored urođene želje za slobodom i instinktivno priželjkivanje potčinjenosti?“ Zato što sloboda nije samo blagodet, već i odgovornost.

Fromovo „bekstvo od slobode“ ogleda se, između ostalog, i u potrebi potčinjavanja vođi. Mnogima je lakše da budu vođeni nego da naprežu svoje male sive ćelije.

Da li intelektualac mora duboko da preispituje sopstvene motive kada javno iznosi stavove ili preduzima konkretne akcije koje utiču na živote drugih ljudi?

Da li jedino takvim promišljanjem i oslobađanjem od kolektivnog tereta kroz spoznaju ideja duboko ukorenjenih u narodu, ali štetnih – intelektualac ispunjava svoju ulogu u društvu?

A umetnost… za nju je potpuno jasno. Ne može se stvarati bez slobode mišljenja. Možeš se pisati, ali ne i stvarati. Možda ti, Zahare, nastaviš da pišeš dobre knjige i tako ispuniš ulogu pisca, ali kako ćeš proći u ulozi intelektualca, to je drugo pitanje.

Zamišljam autora romana „Zločin i kazna“, „Braća Karamazovi“, „Zapisi iz podzemlja“… kako odozgo šapuće Zaharu: „To se ne radi, kolega. To je zločin. A gde je zločin, bude i kazna. Razmisli malo o tome.“

Eto, to bi Zaharu Prilepinu mogao da poruči naš veliki i mudri Dostojevski.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.