Čista izmišljotina maštovitog Mišine

Činim to zato što je o meni i mojoj doktorskoj disertaciji izneo nove neistine i uvrede.

U prvom stavu njegovog odgovora, na koji se jedino ovom prilikom i osvrćem, napisao je: „Vasilije Đ. Krestić odbranio je doktorat ‘Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine’.

To je, međutim, bila Ugarsko-hrvatska nagodba! Onomad (1967) na odbrani doktorata to se nije smelo pominjati jer bi remetilo važeću ideološku istoriografiju koju je čuvao Vaso Čubrilović (i onda predao svom nasledniku da nastavi)! Znači, Krestić nije pouzdan ni u naslovu doktorata!!!“

Đurić je u tekućoj raspravi priznao da istorija 19. veka njemu nije dovoljno poznata.

Ovim tekstom, koji sam citirao, on je to višestruko dokazao, ali je ispoljio i mnogo šire nepoznavanje istorijskih događaja i problema.

Pitanje koje je dotakao nema baš nikakve veze s ideološkom istoriografijom, što dokazuje da on i ne zna šta znači i šta jeste ideološka istoriografija.

Međutim, on misli da je pogodan trenutak da se okomi na ideološku istoriografiju, na pokojnog Čubrilovića i Krestića, čime bi dokazao sopstvenu ideološko-političku ispravnost i naprednost.

Đurić je obmanuo čitaoce kad je napisao da se u vreme odbrane moje doktorske disertacije (1967. g.) nije smelo reći da je reč o Ugarsko-hrvatskoj nagodbi.

Ne znam kada je, gde i ko je o tome izrekao bilo kakvu zabranu.

To je čista izmišljotina, to je neistina, bolje reći, to je laž!

Đurić voli za sebe da kaže da je školovani istoričar, ali kao takav, on ne zna da su i učesnici u stvaranju nagodbe govorili i pisali da je reč o Hrvatsko-ugarskoj nagodbi.

Tako je Jovan Živković, jedan od najaktivnijih srpskih političara, koji je učestvovao u razgovorima oko nastanka nagodbe, godine 1892. napisao knjižicu „Kako je nastala hrvatsko-ugarska nagodba“.

Da je kod Đurića više ozbiljnosti, znanja i naučne odgovornosti, pre no što je napisao ovo što sam citirao, morao bi da zna da je i u srpskoj i u hrvatskoj, pa i inostranoj istoriografiji, bez bilo kakvih ideoloških pritisaka i opterećenja, za hrvatsko-ugarski sporazum bio prihvaćen naziv Hrvatsko-ugarska nagodba.

Tako je hrvatski istoričar Milan Prelog 1928. napisao rad pod naslovom: „Nekoliko priloga za istoriju postanka hrvatsko-ugarske nagodbe“, Ruski istoričar N. Ratner objavio je 1949. knjižicu pod naslovom: „Postanak hrvatsko-ugarske nagodbe od godine 1868.“

Tako i pod tim nazivom o nagodbi su pisali i Josip Horvat (u knjizi „Politička povjesti Hrvatske“, Zagreb 1936) i Jaroslav Šidak (u knjizi „Povijest hrvatskog naroda 1860-1914, Zagreb 1968).

Pod tim nazivom Đurić će je pronaći i u Školskom leksikonu, „Povijest“, koji su sastavili prof. Olga Salzer i prof. Hrvoje Matković (Zagreb 1967), u „Povijesti Hrvatske“ Dragutina Pavičevića, koja je objavljena u Zagrebu 1994, Enciklopediji Stanoja Stanojevića, Krležinoj Enciklopediji Jugoslavije i u Vojnoj enciklopediji.

Mađari su uvek pisali „Mađarsko-hrvatska nagodba“ a Hrvati su u većini slučajeva na prvo mesto stavljali hrvatsko ime, a na drugo mađarsko. Međutim, kod Hrvata je bilo i obrnutih, ali ređih slučajeva, kada su pisali „Ugarsko-hrvatska nagodba“.

Činjenica je da nikakvih suštinskih razlika nema između ta dva naslova.

To što Veljko Đurić diskriminiše naslov u kojem je na prvom mestu reč hrvatsko, što ga smešta u neku ideološku istoriografiju, a što drugi naslov, u kojem je na prvom mestu reč ugarsko smatra ideološki ispravnim, čista je budalaština.

Problem je u tome što Đurić zaista ima ozbiljan problem sa semantikom. On jednostavno nije u stanju da shvati smisao i značaj pojedinih reči.

Da je to tačno potvrdilo je i njegovo najnovije pisanje u kojem kaže: „Onomad (1967) na odbrani doktorata Š…Ć“.

Reč onomad po šestotomnom „Rečniku Matice srpske“ znači: pre neki dan, nedavno i prekjuče,

Po „Rečniku Srpske akademije nauka“ ta reč znači: pre neki dan, pre nekoliko dana i nedavno.

Po „Srpskom riječniku“ Vuka Stefanovića Karadžića onomad znači: dieser Tage i nuper (tj. nedavno, skoro).

Po „Rečniku srpskohrvatskog književnog jezika“ dr Luja Bakotića ta reč znači: prekjuče, pred nekoliko dana, pred malo vremena.

Prema tome, ono što se desilo pre više od pola veka, po školovanom istoričaru Veljku Đuriću Mišini, desilo se onomad, tj. pre neki dan, pre nekoliko dana, pre malo vremena, nedavno i skoro. Sve ovo govori o naučnoj ozbiljnosti, odgovornosti, nivou znanja, obrazovanja i kulture Veljka Đurića.

U svakom slučaju, Đurićeva tvrdnja da se iz nekih ideoloških razloga na odbrani disertacije Vasilija Krestića 1967. godine nije smelo reći da je reč o „Ugarsko-hrvatskoj nagodbi“ nema baš nikakvog utemeljenja.

To je čista izmišljotina maštovitog Mišine, o čemu svedoče samo nasumice nabrojani istoričari i naslovi dela u kojima se ne pominje „Ugarsko-hrvatska“, već „Hrvatsko-ugarska nagodba“.

Ako su Čubrilović i Vasilije Krestić bili zastupnici ideološke istoriografije, to se može reći i za jednog od tvoraca nagodbe sa Ugarskom Jovana Živkovića, za Josipa Horvata, za Jaroslava Šidaka i za sve pomenute ličnosti koji su nagodbu nazivali Hrvatsko-ugarska, a ne Ugarsko-hrvatska.

To se onda mora reći i za dva člana komisije za odbranu moje disertacije, Viktora Novaka i Ferda Čulinovića, koji nisu tražili da se naslov disertacije promene.

Toliko o nepouzdanosti Vasilija Krestića i naslovu njegovog doktorata, koje su u nauci mnogo poznatiji i uvaženiji no što je Mišina (Viktor Novak, Andrija Radenić, Kosta Milutinović, Milorad Ekmečić, Slavko Gavrilović) ocenili visokim ocenama.

Nije nimalo slučajno što je Srpska akademija nauka i umetnosti moju disertaciju objavila u Posebnim izdanjima, što se sa disertacijama događalo samo u izuzetnim slučajevima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.