Čitanje Đinđića

Da je pored „jedenja filozofije“ važno i koju filozofiju jedemo istorija je toliko puta dokazala. Raznih filozofija ima. Neke dehumanizuju i deindividualizuju čoveka, a neke ga oplemenjuju i osvešćuju.

Nekakvim zasluženim ili ne istorijskim okolnostima, naše društvo, imalo je sreću da ga zadesi jedan radoznali filozof koji je istančane filozofske niti uspeo i umeo pretočiti u etički i moralno utemeljen politički aktivizam – naravno, reč je o Zoranu Đinđiću.

Đinđićevo političko biće stvaralo se od ranih studentskih dana. 1974. godine u LJubljani sa šestoricom kolega biva uhapšen, a kasnije osuđen na godinu dana zatvora zbog Rezolucije koji su studenti filozofskih fakulteta iz LJubljane, Zagreba i Beograda usvojili, a koja je sadržala snažnu kritiku političke situacije u zemlji i ukazivala na potrebu za alternativnim političkim organizovanjem.

Čim mu je vraćen pasoš, odlazi u Nemačku. Susret sa Frankfurtskom školom kritičke teorije društva, Jirgenom Habermasom i mentorom Albrehtom Velmerom trajno će odrediti njegov ne samo filozofski, već i životni put.

NJegov prvi objavljeni (diplomski) rad „Karl Korš – problemi jedne recepcije marksizma“, knjige „Subjektivnost i nasilje“, „Jesen Dijalektike“, „Jugoslavija kao nedovršena država“ ili pak tekst „Srbija, šta je to“ iz 1989. godine, upečatljivo i nepogrešivo govore o Đinđićevim filozofsko-vrednosnim ishodištima.

Kao znalac nemačke klasične i moderne filozofije, po povratku se zapošljava u Centru za filozofiju i društvenu teoriju osnovanom za profesore izbačene sa univerziteta 1975. godine. Razlike i razmimoilaženja Đinđića i njegovih profesora, praksisovaca bivaju sve veća i očiglednija, iako su skupa delovali opoziciono. Uprkos sve češćim razlikama i sukobima, saradnja se nastavlja.

Februara 1990. godine Đinđić je bio jedan od trinaestorice osnivača Demokratske stranke, čime, u užem smislu počinje njegova politička karijera i čitaocima dobro poznata istorija.

Ovi, za mnoge dosadni i nepotrebni biografsko-bibliografskih fakati su danas, kada se diplome kupuju, kada je politika postala profesija, a ne poziv, kada je društvo bez ideala svedeno na banalni utilitarizam dok cveta besmisao, populizam, siromaštvo i nasilje uokvireno totalitarnim, etnonacinalističkom matricama – više nego važni.

Uostalom, njegova politička biografija, neodvojiva je od intelektualne i obratno.

Dok je Đinđić imao makar dve, ravnopravne biografije, naši današnji političari nemaju nijednu.

Ako su porivi, motivi i ishodišta vlastodržaca nakaradni, takve će biti i konkretizacije po društvo i pojedince u njemu, a onaj Huserlov (još jedan važan filozof za Đinđićevo političko sazrevanje) put od introspekcije do emancipacije nikada nećemo proći.

Filozofija za Đinđića nije bila samo literatura, već polje praktičnog delovanja temeljeno na kauzalnosti egzistencije čoveka i društva i onoga što u postojećim istorijskim uslovima jesu i šta bi mogli biti.

Đinđić je razumeo važnost potrebe da se odrede uzroci krize, njen tok i potencijalna rešenja kako bi se došlo do celishodnog i potentnog delanja.

Pozitivne rasplete kriza omogućava povezanost i razumevanje prošlosti, sadašnjosti, normativnosti, sveta života i nauke u odnosu na stepen artikulacije i promena koje se dešavaju u kulturi, politici i ekonomiji.

Redukovanje politike uvek vodi u nasilje u njoj i nad njom, smatrao je Đinđić. Funkcionalni nivo demokratskog razvoja zahteva pluralizam vrednosti, prava i institucija.

Đinđića je ubila nesrazmera između težnje za uspostavom demokratije i društva nesposobnog da tu količinu demokratije apsorbuje, dok je za pojedince predstavljala više od opasnosti.

Šta je nama danas Đinđić, koje i kakvo mesto zauzima u društvu?

Od društva koje ni za života nije bilo spremno pužiti mu šansu, ne treba očekivati da se nakon smrti ponaša drugačije – njegova smrt je označila početak naše društvene smrti.

Nikada mi nismo ni imali adekvatan i racionalan odnos prema Đinđiću i njegovom nasleđu.

Nakon ubistva, za vreme vlasti Demokratske stranke svedočili smo agresivnoj mitologizaciji, stvaranju kulta i gotovo epigonskom odnosu, bez stvarnog razumevanja i anticipacije politike koju je iznedrio.

Vremenom je postao neka vrsta ikone popularne i visoke kulture, o njemu su snimani dokumentarni filmovi i emisije, organizovane tribine, pisane knjige, pravljenje predstave, smotre besedništva, osnovni su fondacija i virtuelni muzej, bulevari, trgovi, ulice i škole su počeli dobijati imena po njemu, ali odnos i sećanje na prvog demokratski izabranog premijera nikada nije bilo služben i kritički.

Sa jedne strane, imali smo demokrate koje su veličale Đinđića do granica neukusa i onaj spektar političara i javnosti koji je rado učestvovao u njegovoj satanizaciji.

Zapravo, od njega su svi pomalo bežali. Đinđićev život, smrt i nasleđe postajali su breme, ogledalo za mediokritete i polusvet koji je zauzeo pozicije moći u državnom aparatu.

Od učvršćivanja vlasti Srpske napredne stranke sećanje na Đinđića zamire, ali počinje svakodnevna zloupotreba. Oni koji su priželjkivali njegovu smrt i aktivno učestvovali u stvaranju atmosfere linča sada se predstavljaju kao njegovi prijatelji (sve ih je više svaki dan), obilato ga citirajući.

Stranke nastala iz šinjela Demokratske stranke organizuju svoje šetnje. Mesto ubistva takođe obilaze različite grupe i polažu vence.
Sećanje na Đinđića danas je namerno trivijalizovano, relativizovano, segmentirano i nedostojno, kako bi se bez problema bagatelisalo.

Pred obeležavanje dve decenije od ubistva, neki od osuđenih za ubistvo izlaze na slobodu, dok osuđeni ratni zločinci na televizijama sa nacionalnim frekvencijama vode kampanju da se iz zatvora puste i ostali osuđeni za ubistvo premijera.

Danas, dvadeset godina nakon ubistva, Đinđićevi politički protivnici su na vlasti, demokratija je proterana iz Srbije, institucije ne postoje, kao ni država, građana je sve manje, društvo je duboko kriminalizovano, slobodnomisleći ljudi se etiketiraju, progone i šikaniraju, siromaštvo je sve veće, naš međunarodni ugled sve manji, vladaju populizam, nacionalizam i nasilje.

Iz ove perspektive, tragika Đinđićevog života je još veća, jer on danas ovom društvu ne predstavlja ništa. Službenog, institucionalnog sećanja nema, mladim naraštajima njegovo ime ništa ne znači, čuli su, ali ništa ne znaju o njemu. Paralelno teku procesi satanizacije i zaborava. Jedino ga se još sećaju prijatelji i saradnici. Neki zbog istinskog poštovanja, neki zbog osećaja dužnosti.

Čitanje Đinđića nije lako jer je obavezujuće. Valjda je zbog toga danas premalo onih koji ga čitaju, a još manje onih koji nešto razumeju. E, u tom međuprostoru se nalazi mala, nedovršena Srbija koja kao Đinđićeva Jugoslavija gori sa oba kraja.

Autor je predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.