Čopor hulja koju je Vučić načinio elitom: Lični stav Aleksandra Dikića

Prateći svetski fenomen povampirenog nacionalizma koji politički animira, aktivira i polarizuje socijalno ugrožene mase, Vučić je u Srbiji veoma lako instrumentalizovao i usmerio akumulirani bes obespravljenih ka „lažnoj“, „odnarođenoj“, „lopovskoj“ eliti.

Kao odličan strateg NJegoševoj mudrosti dao je praktični karakter – „kad glavu razdrobiš telu, u mučenju izdišu členovi“.

Piramidalnu strukturu moći koju je zatekao razmontirao je surovom dekapitacijom političke, bezbednosne i finansijske elite.

Na putu ka olimpijskim visinama prva prepreka mu je bilo zloglasno „žuto preduzeće“ koje je moralo hitno biti odvedeno u stečaj.

Dehumanizacijom svih predsednika DS-a, isceniranim rascepom, gebelsovskom kampanjom, torturom po dubin i dramatičnim preletanjima, ubio je svaku nadu u oporavak i svaku želju za nastavkom otpora kroz partijsko organizovanje.

Aktivisti su se deaktivirali pod salvama ucena, pretnji i nepristojnih ponuda, članstvo se rasulo zbunjeno nedostatkom elementarne unutarstranačke solidarnosti i jedinstva, infrastruktura devastirana blokadama računa, gubitkom parlamentarnog statusa i bilo kakve podrške stranog faktora.

Sličnu sudbinu doživeli su i ostali akteri na političkoj sceni – DSS, Dveri, SPO…

I Hitler i Vučić su u četrdesetčetvrtoj godini postali predsednici vlada. I jednom i drugom je bilo potrebno samo nekoliko meseci da postanu epicentar moći u državi.

I jednom i drugom bilo je jasno da je to nemoguće bez stavljanja bezbednosnih struktura pod poptunu kontrolu.

Vučić je 27. jula postao PPV i ministar odbrane, ali je nedelju dana kasnije postavljen za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost.

Od tada pa do danas postavlja i menja sa pozicija ministarstva sile svoje najbliže i najodanije ljude koji mu služe da čitav bezbednosti aparat stave u službu njegove samovolje.

I Hitler i Vučić odustali su od revolucionarnog dolaska na vlast, ali i od sprovođenja revolucije posle dolaska na vlast.

Iako je bio ikona nemačkog radnika, njegov ideal i zaštitnik, Hitler je zadobio i uživao naklonost bogatih industrijalaca i krupnih kapitalista uz pomoć kojih je učvrstio vlast i obnovio devastiranu ekonomiju.

Vučić je na krilima antikorupcijske propagande dobio izbornu trku (koju je umesto njega trčao Nikolić), kroz Vulina sa radnicima „delio suze, jer hleba nema“, skupljao po Srbiji radničke prste odsečene iz očaja i bede, da bi već u prvom tromesečju vlasti uhapsio Miškovića, a ostalim tajkunima dao ponudu koja se ne odbija.

Ta ponuda bila je Vučićev new-deal. On je preuzeo kontrolu nad svim finansijskim tokovima u državi, domaće tajkune premestio je u drugu ligu, otvorio prostor za ulazak crnog kapitala sa raznih meridijana, korumpirao čitav privredno-ekonomski sistem do neslućenih razmera.
Sve pomenute pijelone društvene arhitetkure on je restrukturirao i etablirao.

On je neimar novog političkog poretka gde dominira jedna „catch-all“ partija, dok sve ostale ili terciraju ili vegetiraju.

On je organizator svih privatizacija, tendera, javnih nabavki, međudržavne pogodbe na osnovu kojih se stvara nova generacija multimilionera koji donose i pronose novi način života, novi jezik, nove vrednosti, novi model (ne)vaspitanja.

On je glavni arbitar u preraspodeli viška sredstava, on je darodavac za uboge, mesija za zaboravljene, spasilac za izgubljene.

Danas kada većina ima osećaj da se Vučićeva vladavina polako bliži kraju, da je upao u ćorsokak iz koga ne može da se izvuče, veliko olakšanje izaziva samo pomisao da njega nema, da nema njegovih dramatičnih obraćanja, da nema ljudožderske agitacije, da nema brutalnog vređanja inteligencije.

Taj osećaj je opravdan, normalan i lekovit, ali je ujedno zavodljiv i varljiv. Vučić je bio i ostao uzrok naših poraza i poniženja, ali dugotrajnost njegovog svevlašća ostaviće teške posledice kojima će se baviti nekoliko generacija unapred.

To je cena naše ludosti, naše neodogovornosti, našeg kukavičluka, jer u životu, pa i u politici, ništa nije besplatno, sve sa naplaćuje i sve ima cenu koja se plati kad-tad.

Vučić je samo vrh ledenog brega o koji se olupao srpski Titanik. Ispod tog vrha nalazi se klika koja se skandalozno obogatila i koja će po svaku cenu čuvati stečeno bogatstvo.

To političko-ekonomsko-bezbednosno nerazmrsivo klupko predstavlja čopor hulja koju je Vučić načinio elitom.

On je postavio pravila igre u kojoj se odanost njegovoj ličnosti smatra za najveću vrlinu, a odani uživaju sve privilegije zagarantovane nevinosti i položaja iznad zakona.

Oni su uskočili na upražnjena mesta onih koji su ili prognani ili ucenjeni ili ućutkani.

I Hitler i Vučić imaju poseban odnos prema Alte Kampfer. Hitler je posebno cenio ljude koji su bili uz njega još iz „pivarskih“ dana i neuspelog puča u Minhenu.

Vučić je zbrinuo sve svoje saborce iz „dana stiropora“, ugurao ih u državne institucije, darivao raznim projektima, titulama i budžetskim sinekurama.

I Hitler i Vučić mrzeli su elitu koju su zatekli. Hitler predratnu aristokratiju koju je optuživao da je izdajnička, antinacionalna, konformistička. Vučić „drugu Srbiju“ koja je, gle slučajnosti, takođe izdajnička, antinacionalna, konformistička.

Zato je bilo neophodno da se nova elita, nouveau riche, ne samo finansijski utvrdi, politički afirmiše, već i da se medijski dovoljno eksponira kako bi svakom bilo jasno da Srbija više nije, neće i ne može biti ista pre i posle dolaska Vučića na vlast. Jer pre njega bilo je nezamislivo da se simultano narodu nudi parizer, dok kum „meklarenom“ gazi po Dedinju.

Bilo bi neprihvatljivo da se narodu u usta guraju jaja od dvanaest dinara, dok se na Getsbi žurci jede rižoto kraljice Elizabete. Bilo bi opasno da se na srpsku decu na Kosovu nekažnjeno puca, dok deca mafijaša u sportskim vozilima i deca sportista u mafijaškim vozilima ljuljaju luksuzne splavove i skupe splavarke.

Vučić ne voli samo da pobedi, ne voli da pobedi sa ubedljivom razlikom, on uživa u ponižavanju protivnika. Zato više nema „Parova“ i „Zadruge“, već je danas najgledaniji rijaliti nazvan „Elita“ u kome se porađa Miljana, riče Zmaj, šmrče Gastoz, bije Kiki, a stalni boravak zaradio Lepi Mića.

Ova galerija polusveta nametnuta je gladnom i zbunjenom narodu, data joj je nezaslužena medijska pažnja, nikako slučajno, već smišljeno i planski. To je deo strategije, to je proces, nije incident.

A narod je uvek gladan, ili hleba, ili seksa, ili novca, ili skandala. A na Pinku toga ima i previše.

Pored toga što je posle Vučićevog odlaska sa vlasti potrebno razmontirati njegov političko-privredni sistem, biće jednako neophodna deratizacija javne scene, raskrinkavanje svih lažnih junaka, pozivanje na odgovornost svih apostola nacionalne apokalipse.

To bi bila naša PRAVA pobeda nad Vučićem. Ne njegov formalni pad sa vlasti, već pad piramide koju je on sagradio kao spomenik eri koju je obeležio i koja će nositi njegovo ime.

Da li smo sposobni za tu vrstu poduhvata – vreme će pokazati.

Zato ne treba jurišati na čoveka, niti trigerovati na ime, niti mrzeti nečiju pojavu. Treba na sud istorije izneti sva njegova nedela, sve njegove neljude, sve tragove nečovještva. Tada ćemo jednoj drugoj

Njegoševoj mudrosti data praktični značaj – „al tirjanstvu stati nogom zavrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija!“

Autor je lekar I TV autor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.