Ćosićev omaž Ćosiću

„U istoriji srpskog naroda posle 1878. i ujedinjenja Vojvodine i Crne Gore sa Srbijom, stvaranje Republike Srpske najznačajniji je događaj“ – veli Ćosić na 224. strani knjige u kojoj, od prve do poslednje strane, veliča svoju ulogu u tom događaju. Pri tom, ponekad na granici dobrog ukusa, a mnogo češće preko te granice, pisac „Bosanskog rata“ tumači kako bi tek ta „velika istorijska pobeda“ – „prva srpska država preko Drine“ – bila veličanstvena da je imao ko da ga sluša od onih koji su držali poluge političke i vojne moći i s ove i s one strane Drine. Isto važi i za one malobrojne iz međunarodne zajednice koji su bili dobronamerni i srpskoj strani naklonjeni.

Niko ga nije slušao. Svi su ga izdali. Naravno, sem časnih izuzetaka, i to onih bez prave političke moći i uticaja.

Stvari, po Ćosiću, postaju još mnogo gore posle njegovog smenjivanja s položaja šefa države. U drugom delu knjige, koji je onaslovljen „Zapisi smenjenog predsednika Savezne Republike Jugoslavije“, on 18. maja 1994. počinje dnevničku belešku rečima: „Posetili su me lord Oven i Tornvald Stoltenberg. Razgovarali smo dva i po sata o Bosni, podeli teritorija, miru, izgledima za budućnost. Oni znaju da je Milošević odbacio Srbe iz Bosne; Srbi, kažu, veruju samo Vama i jedino su sa vama spremni da podele istorijsku odgovornost za odluke koje moraju doneti“.

Na kraju te beleške Ćosić lamentira: „Žalostan i sraman je moj položaj. Miloševićeva policija me opkolila i prati mi svaki korak. Danijel Boaje, predsednik američke Demokratske stranke za Evropu, iz Pariza i Ženeve telefonira i ubeđuje da se na Zapadu očekuje moje političko angažovanje u bosanskoj krizi jer, tobože, Zapad sada samo Vama veruje. Jedino vi ovde imate nekakav autoritet. Odgovaram: „Dockan je, Danijel. Nisu mi pomogli kad je trebalo i kada sam mogao nešto da učinim“.

Ćosić, očigledno, ne pati od skromnosti. Ni od ambicije da sebe prikaže u najboljem mogućem svetlu, a svoje političke protivnike u najgorem. Pa čak i kada priznaje da je zločine u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije počinila i srpska strana, Ćosić ih prikazuje isključivo kao osvetu za prethodno počinjeni zločin nad Srbima. On u tom pogledu nije izuzetak. Ovde i mnogi drugi pokušavaju da pravdaju zločine pripadnika svog naroda nad drugim, pozivajući se na „istorijsko pamćenje“ i zločine koji su drugi počinili nad njihovim narodom. To je opasna rabota.

Sintagma „rat u Bosni“ šalje politički potpuno neutralnu poruku o prirodi tog rata. Bosanski rat ne mora da zvuči neutralno. Prisvojni pridev „bosanski“ može da sugeriše zaključak da je to bosanski, od Bosanaca nametnuti, a ne naš rat. Baš kao što to Ćosić tvrdi od prve do poslednje strane svoje knjige. I eto naslova. Ako je verovati reklamnim sloganima koji preporučuju Ćosićev „Bosanski rat“, u pitanju je knjiga koja otkriva pravu istinu o krvavim događajima u „zemlji mržnje“, kako je, svojevremeno, Bosnu obeležio Ivo Andrić. Pesnički efektno, ali faktografski netačno, bar kada je u pitanju novija istorija, ona do 1992. godine. Krunski dokaz da je Bosna bila jedna od etnički i verski najtolerantnijih sredina u bivšoj Jugoslaviji nalazi se u činjenici da je popis stanovništva 1991. godine pokazao da je u njenim gradovima – dakle tamo gde je etnička i konfesionalna šarolikost najveća – jedna trećina ukupno sklopljenih brakova bila mešovita.

Ćosića, međutim, takva istina nije zanimala. On je u „Bosanskom ratu“ tražio svoj deo, lavovski deo zasluga za „veliku istorijsku pobedu“ izvojevanu stvaranjem Republike Srpske – „prve srpske države preko Drine“.

Taština nad taštinom. Sve je taština – veli Propovednik.

Autor je novinar iz Novog Sada