Čovek iz Kruga

Bilo je to vreme patnji nevinih, izazov za ljude poput Miladina Životića, za one spremne da se nesebično posvete borbi za društvo u kojem će razum imati šansu.

Ustao je u vreme kada se zbog izgovorene reči rizikovalo; ustao i podigao glas, jer nije želeo, a ni mogao da ćuti, dok stradaju ljudi koje uništava nacionalistička hidra čija je glava u susedstvu.

Miladin Životić jedan je od osnivača Beogradskog kruga koji su činili misleći i hrabri ljudi, okupljeni te 1992. u nameri da govore protiv rata i sveopšteg beznađa.

Posebno je podržavao ljude iz Sarajeva, Tuzle i Mostara: „Sudbina Sarajeva je i naša sudbina. Ako zlikovci i krvoloci uđu u Sarajevo kao ratni pobednici, oni će stvoriti društvo u kojem će svi, pa i mi ovde, biti poslušni robovi.

Zato tražimo od UNPROFOR – a UNHCR-a i međunarodne zajednice da deblokiraju Sarajevo. Time ćemo biti oslobođeni i Sarajlije i mi“, izgovorio je na početku humanitarne akcije „Sarajevo, ljubavi moja“ u Studentskom kulturnom centru.

Znao je: „Direktnu odgovornost za rat snosi režim koji je iz plodotvornih osnovica tradicije za oslonac uzeo samo mitove, instrumentalizujući ih do samouništenja.“ Poručivao: „Ovaj rat nije izazvan izlivima spontane, trajne mržnje među našim narodima, niti u njemu ima elemenata bilo kakvog društvenog nasleđa. Rat je izazvan u okvirima određenih političkih struktura i u simbiozi određenih političara i intelektualaca.“

Bio je beskompromisni optimista i čovek koji veruje u pobedu, spreman na žrtvu u borbi protiv Zla. Filozof Božidar Jakšić, koji je bio dugogodišnji Životićev prijatelj, rekao je: „To je jedan od retkih ljudi u Srbiji koji je u svom antiratnom angažmanu, zapravo, presvisnuo. To što je radio, čini čast i Beogradu i Srbiji. Naravno da je u ovim uslovima njegovo ime, kao i imena nekih drugih ljudi potisnuto iz sećanja. Ali, u svakom slučaju, istorija kulture ove zemlje će njegovo ime morati da neguje.“

Radomir Konstantinović, predsednik Beogradskog kruga, rekao je za Radio Slobodna Evropa: „Živeo je kao u vatri, kao u nekoj groznici. Svi smo živeli od tog njegovog zanosa. Hranili smo se tim zanosom. Opijali se njime. Divili smo se Životiću. Ja mu se i sad divim.“

Miladin Životić bio je jedan od putnika nezaboravnog autobusa koji je u jeku rata dovezao grupu posvećenih antiratnih aktivista do Sarajeva. Uoči polaska kazaće novinarki Branki Mihajlović: „U Sarajevu se rešava sudbinsko pitanje našeg prostora, može li se živeti zajedno. Vi znate dobro da četiri godine mi u Beogradu, već umorni, ponavljamo da ako zajedničkog života nema, života na ovim prostorima ne može da bude i neće ga biti.“

Danas, četvrt veka nakon smrti, Miladina Životića sećaju se prijatelji i poštovaoci. Seća ga se Druga Srbija, ona koja se, po neformalnoj definiciji Radomira Konstantinovića, „ne miri sa zločinom“.