Čovek je čoveku čovek

Rat za teritorije imperijalnih sila služi za dislokaciju kapitala na prostore gde postoje niski opšti socijalni troškovi i još niža cena rada.

Kada se ti prostori graniče sa neregulisanim zonama uticaja velikih sila postoji velika opasnost od kriza različitog stepena, od varničenja do gotovo nekontrolisanih požara.

Kada se ti ciklični potresi završe mirom ili češće primirjem, u mirnodopskim uslovima pseudodemokratskim izborima se instaliraju savremeni oblici političke tiranije koji podanicima nameće iluziju prividno progresivnog društvenog sistema, dok se ponižavajuće siromaštvo maskira opštom medijskom anestezijom.

Taj nehumani igrokaz podupiru kvaziintelektualne karijatide.

Ličnosti koje zauzimaju javni prostor, a koje personifikuju društvene institucije od nacionalnog značaja, za (ne)pristojnu nadoknadu dobijaju zadatak da budu u službi učvršćivanja političkog položaja vladajućih klasa.

Od fudbalskih asova do muzičkih zvezda, od glumačkih doajena do ambicioznih profesora, od udbaških popova do rijaliti lopova.

Svi oni predstavljaju deo medijsko-propagandne mreže u koju je upleten radnik koji je već prethodno zarobljen svojim ograničenim potrošačkim potrebama kojima služi.

Proizvod toga jeste lobotomisani konzument kao osnovna ćelija te sociopatološke zajednice.

Sistemska eksploatacija nameće specijalni odgoj radne snage – forsira se niski obrazovni profil radnika i usko funkcionalno obrazovanje (Marks).

To je glavna biračka baza režima.

Kolonija nije samo kolektor ljudskog, već i fizičkog otpada.

Ekocid je logični nastavak neobuzdane pohlepe čoveka da ne gospodari samo drugim čovekom, već i celokupnom prirodom koja ga okružuje.

Nekontrolisana gramzivost za profitom je pogonsko gorivo kapitalizma koje ljude i okolinu posmatra kao sirovinu koju treba duhovno, odnosno materijalno iscrpeti.

Svi ljudski i prirodni potencijalni legitimna su meta kapitalističke ekspanzije.

Dovoljno je navesti primer iz Čilea koji je pre pola veka bio poligon za potvrđivanje američke dominacije na zapadnoj hemisferi.

Kompanija Anakonda u rudnicima bakra u Čikikamati od 1955. do 1970. godine ostvarivala je neto profit u proseku desetostruko veći nego kompanije u Evropi ili Kanadi.

Posle promene vlasti i nacionalizacije rudnika bilo je potrebno 40 miliona dolara samo za sanaciju terena i uklonjenje posledica pustošenja.

Da bi se ovaj zločinački lanac prekinuo neophodne su socijalne revolucije koje su oduvek bile lokomotive istorije.

One zavise kako od nacionalnih, tako i od internacionalnih okolnosti.

Važno je razlikovati političke revolucije koje samo kadrovski menjaju eksponente vladajuće klase, od socijalnih revolucija koje suštinski menjaju društvene odnose promenom vlasničke strukture proizvodnih snaga.

Da bi se revolucija desila celokupno društvo mora krenuti ka novim proizvodnim odnosima i mora težiti novoj, savršenijoj i pravednijoj ekonomsko-socijalnoj konfiguraciji.

Prvi korak ka tome jeste prekid ekonomske eksploatacije, socijalne degradacije i političke manipulacije.

To se može ostvariti jedino putem pobune, a ona je uvek opravdana ako je srž revolucije (Mao).

Kapitalisti možda ne znaju ko su im prijatelji, ali savršeno dobro znaju ko su im neprijatelji, a to je levica.

Indikativna je prolilferacija desničarskih konfesija na političkoj sceni i činjenica da kroz svaki izborni proces na ulicama i na nacionalnim frekvencijama sinhronizovano marširaju građanska, umerena, radikalna i ekstremna desnica.

Na drugoj strani ostaje vakuum, jer su revolucionarne ideje levice zaključane u salonima dokone elite kao modni detalj ili koprena za sakrivanje ideološke praznine.

Čak i stranke samopromovisane u socijaldemokratske žele, ne da resetuju, već da ulepšaju kapitalizam ili da ublaže njegove nezaobilazne i destruktivne anomalije.

Bez jasne ideje o radikalnoj promeni u vlasništvu nad proizvodnim snagama, kao i na supsidijarnost u odlučivanju o raspodeli viška vrednosti nema revolucionarnog potencijala u partijama levice.

Zato se danas levicom smatraju samo one organizacije koje su idejno impotentne i moralno kastrirane.

Ovo su glavni razlozi nepostojanja relevantne političke snage koja bi svoju ideologiju temeljila na agendi socijalne revolucije.

Jedino uz politički program koji za cilj ima humanizaciju društva moguće je da se neosporni kulturni, tehnološki i civilizacijski rezultati kapitalizma upotrebe za stvaranje novog poretka.

Demokratska stranka kao jedina višedimenzionalna i pluralistička organizacija mora imati prostora za takvu frakciju.

Time bismo sebi pružili šansu da etabliramo modernu ideju levice, koja nas odvaja od licemernih konformista i pubertetskih avanturista.

Ovakvim (r)evolucionim iskorakom imali bismo jedinstvenu priliku da iskoordinišemo Euklidov politički prostor tako što ćemo borbom za čoveka uspostaviti ravnotežu sa snagama koje ratuju protiv njega.

Ishodište socijaldemokratske politike mora biti sistemska transformacija društva u čijem epicentru je čovek, a ne profit.

Homo homini hominem est!

Autor je lekar i član Demokratske stranke