Čovek koji je prvi ustao protiv Beograda na vodi

Otac Žarko je bio interniran u logor za vreme Drugog svetskog rata, a majka Katica ih je sama podizala i spartanski vaspitavala. I svi su završili fakultete, bili uspešni u svom poslu, a svima je mezimica bila najmlađa sestra Jelena koja je do poslednjeg dana brinula o svom Brani.

Brana je ceo život bio u braku sa Marijom Radan Jovin, takođe arhitektom koju smo mi svi zvali Jucom. Marijina najveća ljubav posle Brane bio je manastir Studenica. Tu, iznad Studenice, Brana je sa majstorima sagradio kuću, samo od drveta, bez ijednog eksera. I bio je ponosan na to svoje arhitektonsko delo gde su Mara i on provodili leta svih godina dok je ona pravila konak u Studenici i radila na restauraciji ovog manastira. Bilo je to Marijino životno delo a Brana je bio uz nju.

Dokle god je imao snage, nosio je sa sobom fotoaparat i pravio umetničke fotografije. Posebno je fotografisao insekte. Kada ga je u februaru ove godine Juca napustila, njega više ništa nije zanimalo. Ispratio je svoju suprugu položivši na njen kovčeg najveći buket belih ruža koji se mogao zamisliti. Oni koji su ih poznavali, znali su da je Branina omiljena pesma bila „Bele ruže, nežne ruže“, koju je kao dečak naučio od Cigana iz Deronja,

Branu sam upoznao pre 60 godina. Moja generacija je dolazila na Arhitektonski fakultet u Beogradu a Branina odlazila. Dva najbolja studenta generacije – Brana Jovin i Vlada Veličković – branili su svoje diplomske radove. Oboje izvanredni crtači – Brana i nešto bolji.

I danas vidim Branine ogromne crteže nekih svemirskih stadiona na Velikom ratnom ostrvu na Ušću koje je iscrtavao razblaženim tušem upotrebljavajući samo široku četku. Svi mi smo bili fascinirani, pogotovu mi novopristigli – a tek mi iz Kragujevca.

Tako je Brana ušao u svet urbanizma i arhitekture. Prvih 10 godina bio je glavni urbanista u Urbanističkom zavodu Beograda a zatim 32 godine glavni projektant u Zavodu za izgradnju Beograda.

Voleo je Brana da radi urbanističko-saobraćajne mega strukture i to je znao dobro da radi.

Ostavio nam je – autoput kroz Beograd sa sedam denivelisanih raskrsnica od Bežanije do Autokomande, Savski kej na levoj obali kod Ušća za koji je dobio svoju prvu Oktobarsku nagradu, Knez Mihajlovu ulicu, Dunavski kej kod hotela Jugoslavija, kompletan projekat Metro-sistema Beograda sa projektima 14 metro stanica, zgradu Urbanističkog zavoda u Palmotićevoj za koju je dobio svoju drugu Oktobarsku nagradu.

Nosilac je Brana i Velike nagrade arhitekture za životno delo koju dodeljuje naš Savez Arhitekata Srbije, koja predstavlja najveću nagradu naše profesije.

Brana je bio nadaren mnogim veštinama, imao je zlatne ruke. Bio je najtalentovaniji među nama i svakako najbolji inžinjer među arhitektima.

Pored svega bio je oličenje skromnosti ali i buntovništva. U to svoje buntovništvo unosio je svoju pamet i srce – unosio je svoje široko znanje i svoju neizmernu dobrotu. Nije trpeo glupost, neznanje, neozbiljnost, nepoštenje, neprofesionalnost i javno je davao otpor tome.

Naša Akademija arhitekture Srbije je mnogo izgubila Braninom smrću. Posvećen i ekstremno vredan kakav je bio, pokretao je mnoge akcije u kojima je nesebično učestvovao. Prvi je potpuno sam ustao protiv monstrum projekta Beograd na vodi u Savskom amfiteatru i sa mladim aktivistima Inicijative Ne Davimo Beograd učestvovao u svim protestima, pisao, govorio na tribinama, borio se na samo njemu svojstven način mnogo pre nego što smo se mi ostali uključili.

Dok je Beograd slušao Branu dobio je i brzu gradsku saobraćajnicu sa Mostarskom petljom i šetališta pored Save i Dunava i pešačku centralnu gradsku zonu i počinjao je da liči i dobija obeležja Evropskog grada.

Da je Beograd nastavio da sluša Branu sada bi se Beograđani već uveliko vozili najlepšim metroom Evrope a ne bi kao sada ostali i bez Železničke i bez Autobuske stanice. Da je slušao Branu ne bi mu silazak na Savu poprečile kuće aveti pristigle niotkuda da služe ničemu i da mu zaklanjaju njegov toliko važan istorijski profil koji mu je jedini preostao. Da je slušao Branu Beograd ne bi gradio mostove na Adi Ciganliji i Adi Huji već bi sagradio most u nastavku ulice Nemanjine i tako konačno rešio svakodnevna zagušenja saobraćaja i potpuno rasteretio druge mostove.

To je bio Brana gromada svoje profesije i bila je privilegija raditi sa njim i imati ga za prijatelja. Potpuno sam siguran da je Brana bio NAJKORISNIJI arhitekta profesionalac ove zemlje i ovoga grada a odlazi potpuno NEISKORIŠĆEN. Sam Brana je objasnio zašto je to tako i naš dug prema Brani je da to baš ovom prilikom – kada se od njega opraštamo – javno kažemo.

Jednom prilikom Brana je napisao veoma kratak tekst o sebi – o svom profesionalnom životu i radu – na samo jednoj strani – liči to na testament. I u tako kratkom tekstu gde nabraja poslove i projekte koje je radio – stalo mu je bilo da dve rečenice tu nađu svoje mesto – jer sve objašnjavaju – pa ih zato citiram:

– 1982. godine predsednik grada Beograda Radoje Stefanović proglašava Metro projekat za NAJVEĆU SRAMOTU BEOGRADA , mene za KLASNOG NEPRIJATELJA jer sam protiv da radnička Rakovica tramvajem dođe u centar Beograda i zabranjuje mi da radim projekte za Beograd.

– 2000. godine, umesto da mi se poveri vođenje Metro projekta i pripreme za početak izgradnje metro sistema, kako je dogovoreno sa Gradonačelnikom Zoranom Đinđićem 1997. gradonačelnik Nenad Bogdanović me sa TV Studija B proglašava za NEPODOBNOG a Bojan Stanojević najavljuje KRIVIČNU PRIJAVU jer se protivim izgradnji garaže u Pionirskom parku.

Na kraju teksta Brana je velikim slovima napisao: SPASA MI NEMA DOK SU NA VLASTI ONI KOJI – USPEH NE OPRAŠTAJU

Tako nam Brana slikovito objašnjava kakva je bila ona prva i ona druga vlast Beograda.

Ne samo uspeh, nego oni nisu mogli da oproste Brani ni njegovu darovitost, posvećenost, nepotkupljivost, karakter i poštenje, a iznad svega njegovu viziju i ideje o jednom pravcu razvoja evropskog Beograda s metro-sistemom. To nisu mogli da razumeju ni prvi, ni drugi, a slutim da neće ni ovi treći iako su već odštampali i među sobom podelili karte za metro pa su se njim kao arlekinskim imaginarijumom čak i provozali.