Čovek koji se predstavlja kao predsednik

Ta osoba se, potpuno izbezumljena, više puta dnevno pojavljuje na društvenim mrežama i medijima koji rade za njega. Govori besmislice, od toga da je najpoznatiji svetski lider, da je slobodan i neustrašiv i da želi „rad, a ne rat“. Predstavlja se kao predsednik republike, a suspendovao je sve prerogative koji bi mogli da odrede administrativnu i političku organizaciju koja bi odgovarala toj definiciji.

Postoji Ustav, koji on svakodnevno krši. Postoji zakonodavna, izvršna i sudska vlast sa masom ljudi koji je predstavljaju, a ne drže se zakona ni pravila rada, jer je jedan čovek preuzeo njihove funkcije. To što naziva državom je konglomerat nejasnih državnih granica, čije su oblasti date na apsolutno upravljanje bahatim, primitivnim, nezasitim, moralno i etički neizgrađenim i otimačini sklonim, čiji je jedini kvalitet bespogovorna poslušnost vrhovniku. Posle tragedije i zločina u Novom Sadu, kad se javnost i uplašila i razbesnela, što je rezultiralo protestima, osoba u ulozi predsednika se ozbiljno uznemirila.

Brojnost i učestalost protesta, i verovatno pad rejtinga, dodatno su uzdrmali primarno neintegrisanu ličnost predsednika. Kao vulkanska lava pokuljali su mržnja i strah i preplavili sve psihičke instance. Neskriveno mrzi svakog ko činjenicama ugrožava njegovu idealizovanu sliku konstruisane realnosti. U toj virtuelnoj stvarnosti, stvorenoj prema infantilnim snovima i iracionalnim željama poistovetio se sa državom i veruje da je to pravo dobio na falsifikovanim izborima.

Odnos prema sopstvenoj ličnosti je gradio pomoću narcisoidnih crta ličnosti koje su se odavno restrukturirale na psihotični nivo. Taj kvalitet modelira sve strukture psihičkog sistema čineći ličnost nedostupnom za objektivne sadržaje. Sopstveni lik percipira sa tih patoloških ravni, i sebe vidi u idealizovanom svetlu kao omnipotentnog, nepogrešivog i jedino sposobnog da određuje šta je ispravno i istinito. Ako neko drugačijim činjenicama ugrozi tu njegovu sliku, reaguje besom koji pokreće agresivne i destruktivne impulse.

Osećanje ugroženosti nagoni ga da se brani, doživljavajući ljude koji protestuju kao neprijatelje, sa kojima želi da se obračuna. Zato pojačava represiju i ne kontroliše samovolju. Povremeno je sumnjičav i prema svojim poslušnicima. Osećajući njegovu pometenost, oni bespogovorno izvršavaju naređenja čak i kad su lišena svakog pravnog i pravičnog okvira.

Demonstrante orkestrirano optužuju da protestima pokušavaju da izazovu građanski rat. Znaju da samo njihov gospodar kontroliše naoružane formacije u policiji, parapolicijskim organizacijama i vojsci. Veruju da kad bi došlo do nekog incidenta sa pucanjem tokom koga bi neki policajac koji „štiti red i mir“ bio povređen, „vrhovni komandant“ bi imao pravo da upotrebi oružani silu i obračuna se sa „neprijateljima naroda i države“. Za sada isprobavaju strpljenje i tolerantnost protestanata šaljući na njih bande agresivnih dresiranih bića naoružanih motkama.

Njihov vođa, zbog specifičnog mentalnog sklopa, ne može da se pribere i kanališe ozbiljnu društvenu krizu u pravcu racionalnijih tokova. Oni bez njega ne umeju i ne smeju bilo šta da čine. Floskulu „nećemo rat, hoćemo rad“ ponavljaju kao mantru, jer su svojim zadatim mišljenjem prihvatili da su oni progresivna, napredna i kreativna društvena snaga, koja sve što čini, čini za dobro „Srbije i njenih građana“.

Sebi ništa ne zameraju, niti misle da nešto treba da menjaju. Svi mi koji protestujemo znamo da je njihovo delovanje postalo ugrožavajuće za naš opstanak. Oni će, verovatno, pojačavati represiju, verujući da će nas uplašiti, izmoriti ili uceniti i potplatiti. Rasplet ove društvene patologije neće se skoro ni brzo završiti. Ishod je neizvestan, ali je jasno da ne smemo odustati.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.