Čovek sa testerom je uljez na planeti

Isceđeni od dugotrajnog osećanja bespomoćnosti pred urušavanjem kulturnih, etičkih i estetskih vrednosti kolektivnog bivstvovanja, umorni od svakodnevice u sistemu koji se predugo nalazi na ivici održivog, slegnuli smo ramenima i progutali još jednu gorku knedlu. Ipak, slike stabala koja se iz nebeskih visina survavaju na zemlju, slike njihovih osakaćenih krošnji donedavno punih ptica, slike betonske ravnice koja je nekada bila hladoviti kutak… nisu nas napuštale ni kada smo pobegli u svoja mala, privatna i još uvek (ali ne zadugo!) izolovana utočišta. Šta se tek dešava sa korenjem isečenog drveta, sa žilama koje sežu u dubinu zemlje, u neistraživo polje vekovima taloženog, ličnog i kolektivnog nesvesnog sa kojim smo se sretali čitajući Alisu u zemlji čuda ili Put u središte zemlje?

Da li su naručioci mučkog napada na naš grad čitali ove priče? Da li znaju da su kod mnogih naroda, uključujući i slovenske, drvo i šuma smatrani svetim mestima. U raznim plemenima drvo je bilo totem – simbol porodice, roda ili plemena. Širom Srbije, još uvek postoje i rastu zapisi, stoletna stabla koja pamte različita okupljanja – od običnih razgovora i dogovora seljana, preko ljubavnih sastanaka, do ritualnih ophoda u čijem centru se nalazilo sakralno drvo. Seča ovakvog drveta smatrana je svetogrđem, dok je seči totema obavezno prethodio obred zahvalnosti i prinošenja darova. Kada su 1945. godine komunističke vlasti u Jugoslaviji odlučile da definitivno raskinu sa religijom, na meti njihovog rušilačkog nagona najpre su se našle ne crkve, nego zapisi u selima koja su ocenjena kao potencijalno slabe karike u širenju nove ideologije.

Ko su uopšte ljudi koji su mogli da tako hladnokrvno presude tim dostojanstvenim gorostasima pored kojih bi se svaki čovek (a posebno onaj sa testerom) morao osećati kao uljez na planeti džinova ili barem kao gost mirnih, gracioznih čuvara istorijskih tajni? Da li se oni sećaju nekog drveta iz dedinog dvorišta ili parka u kojem su odrastali? Zar nisu baš ništa naučili od predaka, roditelja i učitelja? Da li su uopšte išli u školu? Da li su čuli za šumu u Norveškoj koja se sadi kako bi se za sto godina, od njenih stabala napravio papir za knjige jedne buduće biblioteke? U vremenu u kojem verovatno više neće biti knjiga, drveće će progovoriti u ime minulih generacija. Da li im pada na pamet da drveće zaista može da govori? A možda ga baš zbog toga i seku!? Jer, dokle god postoje, gradski parkovi i drveće predstavljaju nešto što je, makar i u krhotinama – naše i što je zajedničko. Bilo da u njima tražimo susret ili mesto usamljeničke kontemplacije pod vedrim nebom, oni su prostor koji podseća na društvenost, na pripadanje kolektivu daleko širem od naših eskapističkih okruženja. Nije li dokaz za to bio čuveni Peti park, koji su građani opštine Zvezdara nakon trogodišnje akcije (2005-2008), uspeli da odbrane i sačuvaju?

Međutim, od vremena Petog parka bilo je još mnogo upozorenja da naš grad sve više pripada nekim tuđim, kratkovidim, gramzivim, moćnim i svakako veoma bogatim ljudima. Seču 300 platana u Bulevaru kralja Aleksandra 2010. godine, preuređenje Studentskog parka i projekat izgradnje garaže na podzemnoj teritoriji Starog Singidunuma 2015, podizanje šoping centra u Rajićevoj ulici 2017, zatvaranje Glavne železničke stanice 2018. godine i mnoga druga nepočinstva ne samo u Beogradu, nego širom Srbije, nisu uspeli da zaustave ni grupe građana, ni ekolozi, ni urbanisti ni arhitekte, ni arheolozi, ni istoričari umetnosti.

Od vazduha koji udišemo, od reke pored koje se šetamo, od zelenih gradskih oaza mira i tišine, od očuvanja istorijskih i arheoloških celina i nalazišta… važnijim, i dakako isplativijim, pokazali su se projekti oslobođeni „tereta“ istorijskog, društvenog i kulturnog nasleđa – parkinzi, tržni centri, hipermoderne bezlične građevine, cirkuske atrakcije za buduće turiste. Stoglava aždaja tržišnih ideologija, lokalno oličena u diletantizmu i bahatosti, ispostavila se kao opasnija od napada i divljih i modernih plemena i njihovog oružja.

„Sve vreme bombardovanja ja nisam video ni jedno dete koje je plakalo u atomskom skloništu. Ta deca se nisu plašila. Ali tada, dok su im rušili taj park, bila su strašno uplašena od nekog javnog komunalnog zelenila. Od cele te seče ostala je jedna polomljena ljuljaška u crvenoj boji i deca koja sede na toj ljuljašci onako izlomljenoj…. Kome je to iz grada palo na pamet?! Sutra će nekome dovoljno bogatom da padne na pamet da nam uzme Tašmajdan ili Kalemegdan!“ Navedeni citat i slutnja iznesena na kraju, deo su teksta predstave „Peti park ili pravo na grad“, premijerno izvedene u Beogradu 2005 godine.

Predstava je bila inspirisana već spomenutim događajem na opštini Zvezdara u kojem su na kraju učestvovali građani iz celog Beograda i tako sprečili uništavanje zelene površine i izgradnju stambeno-poslovnog objekta u svom komšiluku. Iako je Peti park postao pojam i simbol građanskog otpora neoliberalnom načinu razmišljanja, urbanističkom diletantizmu i profiterstvu i pokazatelj moći kolektivnog delanja, danas, četrnaest godina kasnije, treba biti svestan da rat niskog intenziteta neprestano traje. Međutim, treba biti svestan i toga da odbrana Petog parka nije samo ukazala na moć zajednice, već je ona tu moć i pokrenula. Ona je probudila iskonsku potrebu za okupljanjem oko (simboličkog) ognjišta, za pripadanjem grupi dobronamernih ljudi, za razdvajanjem i uspostavljanjem granice prema onima koji prete zajedničkom dobru.

Zato, ako je ostalo barem malo nade da zajedno možemo nešto da promenimo, ako verujemo da naše kolektivno biće ima bilo kakvu perspektivu, vreme je da se trgnemo iz stanja opšte obamrlosti i jalove nostalgije. Vreme je da svako od nas izabere jedno drvo i da se, kako su to već činili neki ljudi u belom svetu, za to drvo veže, te da svojim životom, jer to je jedino što imamo, brani život svog tihog, brižnog i darežljivog prijatelja. Neka u periodu mira te veze budu sazdane od odlučnosti, ljubavi, pažnje i odgovornosti, a u periodu „rata“, koji će biti sve duži i neravnopravniji, od neraskidivih, čeličnih lanaca i katanaca. U suprotnom, moraćemo da se pomirimo sa tim da smo svoju planetu, svoj park, svoje drvo, svoju kuću, svoje prijatelje… prepustili uljezima sa testerama u rukama.

Autorka je naučna saradnica Etnografskog instituta SANU