Crkva i žena koja vozi traktor

Nema u Bibliji nijednog izričitog modela muškog braka. Muškarac može imati jednu i više žena, ali žena to ne sme.

Ona može i mora pripadati samo jednom muškarcu pod pretnjom kazni za izbegavanje braka i preljubu.

Tako je i u Koranu. Biblija ima jasan model braka samo za ženu, to je ropski model. Jedini način da žena izbegne neželjeni brak je da pobegne u manastir.

Za mnoge među njima je i to bila veća sloboda i mir od robovanja na javi. A ni tamo nije bezbedna, jer Isus vidi svaku, dođe on njima u snu. Kao i njegov otac na Mariju.

Ipak, njemu u slavu, mora se reći, branio je preljubnicu od jevrejskog kamena, ali ne zato što nije bila grešna već zato što ni njeni dželati to nisu bili. Svi ljudi su grešni greškom Božije kreacije. Od čega ih je On onda mogao spasiti?

I sasvim jasno, osim Spartanaca svi mediteranski narodi su širili monogami brak umesto sveopšteg mnogoženstva, da bi sprečili žene da iz veza sa drugim muškarcima donose decu kod završnog muškarca i učestvuju u posmrtnoj podeli njegove imovine, posebno zemlje.

Zemlja je postala muška zato što jedino mišići muškarca mogu upravljati volovsko-konjskim ralom a ženski ne, i odoše tako one u baštu sa motikom. Tako kaže Đan Batista Viko u „Načelima nove znanosti“ i Luis Mamford u „Gradu u istoriji“.

I tako nastadoše kopilad, deca bez prava na nasledstvo a kod hrišćana i bez prava na crkveni brak, prezime, ispoved, crkveni pogreb, zanimanje, kraljevsku krunu, državnu službu, na popovski zanat i kaluđerstvo, na lečenje hrišćanskim doktorom i drugo.

I zaveli su podelu zemlje i imovine na sinove da bi sprečili ćerke da sutra sa muževima iz drugih familija razvuku očevu imovinu.

Dakle, nije Bog već privatna svojina zavela monogami brak. Hi, uzgred, i „svojina“ i „stečevina“ su u ženskom rodu.

Pojam smrtne „preljube“ se raširio sa muškom zemljoradnjom zbog straha od usitnjavanja nasledstva preko „nevernih“ žena ali se muškarci nikada nisu radikalno odrekli bigamije. Nije monogamni brak dat božanskom odredbom Jahvea već ekonomskim interesima muškaraca posle Jahvea.

Sa slomom muškog naslednog prava u korist ravnopravnog nasledstva sinova i ćerki posle Francuske revolucije 1789. godine monogamni brak je izgubio dotadašnje objašnjenje.

Revolucionari su 1791. zaveli brak kao „građanski ugovor“ ustavnim članom 7. Francuske Republike.

Brak danas nije ništa drugo do svečano izjavljivanje da će ljudi živeti zajedno u muško-ženskom ili istopolnom ortakluku. Brak više nije ugovor o doživotnoj vezi kako ga pod uticajem Savine „Krmčije“ iz XIII veka shvata Srpska pravoslavna crkva u svojim Bračnim pravilima iz 1933. godine i naknadno.

On je više deklaracija o volji dvoje ili i više ljudi da žive zajedno dok im se hoće. To su komunisti savršeno razumeli i zaveli stvarni gradjanski brak u Jugoslaviji iako su ostavili izvesne „krivice“ za razvod.

Bili su bolji od liberala koji su žene zatvorski kažnjavali za „preljubu“ jer je po njima brak slobodni deklarativni ugovor partnera koji se odnosi na regulaciju njihove imovine , medjusobne brige, uzajamnosti i staranju nad decom.

Komunisti su time u potpunosti preuzeli francusku verziju braka koju je preneo naš francuski doktor prava i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihailo Konstantinović kao autor Osnovnog zakona o braku iz 1946. godine, Osnovnog zakona o odnosimaroditelja i dece iz 1947. godine, Osnovnog zakona o starateljstvu iz 1947. godine i Zakona o usvojenju takođe iz 1947. godine.

Konstantinović je, inače, bio vodeći ekspert u tročlanoj profesorskoj ekipi sa beogradskog Pravnog fakulteta koja je u ime vlade Dragiše Cvetkovića i podrškom kneza Pavla Karađorđevića pisala tekst sporazuma i zakona o ustanovljavanju Banovine Hrvatske 1939. godine.

Bio je ubeđeni federalista i Jugosloven. Sa njim su na Narodnom sporazumu sarađivali prof. dr Đorđe Tasić (Gestapo ga streljao avgusta 1943. godine) i prof. dr Mihailo Ilić (streljao ga Gestapo u martu 1944. godine).

Danas je u Srbiji čak pravno i bolje da se ne sklopi ni državni brak već partnerski ugovor, jer nasledno pravo po Zakonu o nasleđivanju iz 2020. godine ionako ne omogućava preživelom nevenčanom partneru da nasledi imovinu i penziju preminule strane iako su po Porodičnom zakonu iz 2011. godine izjednačeni venčani i nevenčani brak. Srbija kasni.

Borba LGBT populacije za pravo na državni brak je samo zahtev za kulturnim izjednačavanjem njihovih brakova sa muško-ženskim i prestankom sa etičkom šizmom.

On pravno uopšte nije potreban jer danas svako sa svakim može sklopiti ortački ugovor o delenju imovinske i finansijske odgovornosti o bilo čemu i drugim bračnim obećanjima, ali je svakako opravdan sa stanovišta ideologije ljudskih prava na jednakost protiv diskriminacije.

Crkva greši što se tome opire jer će i tu bitku izgubiti.

I zalud ona litijaški maršira protiv novog doba 10. juna 2021. godine beogradskim ulicama na Spasovdan potpomognuta oficirima Vojske Srbije koji glume krstašku Božiju vojsku, templare, kao Hezbolah u Libanu i Basidž u Iranu. Srpski patrijarh ima vojsku, sprema se na puč, glumi bivšeg papu i Homeinija?

Crkva još nije shvatila da je sa traktorom koji mogu da voze žene uništeno patrijarhalno nasledno pravo muškaraca u poljoprivredi i muški brak. I da je dostupnost ženama svim zanimanjima u gradu sa XX vekom oduzeta testamentna nadmoć muškaraca, jer žena može u svaku profesiju kao i njen muž. Čak lezbejka može da bude i predsednik vlade, kao u Srbiji!

Time je monogomi muški brak izgubio ekonomski smisao i pretvorio se u akt ljubavi i svakovrsnih ravnopravnih odnosa muškaraca i žena u kombinacijama koja proističu iz njihovih želja a ne iz prinude.

Sada samo mašta daje pojmove i oblike brakova, jer je mediteranski patrijarhalni brak sa monopolom muškaraca na imovinu umro. Ljudi se najpre vezuju iz ljubavi kako je Luter to i tražio pre 500 godina zahtevajući ukidanje diskriminacionih prepreka raznih crkava da se sklapaju medjucrkveni brakovi.

I ne samo to, i on i Melanhton su bili poligamisti ali ih njihovi nisu slušali. Danas ih se sećamo sve više. Kaže vojvođanska pesma: “ ‘ej, dođe vreme sve se preokrene“! Kada?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.