Crkvene crvene linije

SPC očigledno nije Vatikan, koji vekovima gaji klerikalizam, ali istovremeno nije sasvim ni bez uticaja. No daleko je od toga da političari ili elita nešto preterano uvažavaju stavove crkve i da ona ima uticaj na ključne političke odluke. Pri tom takva situacija nije samo danas već je bila slična i u prošlosti.

Uticaj SPC nije toliko institucionalan, što preovladava u Rimokatoličkoj crkvi ili ruskoj (ukoliko su na vlasti oni kojima je to iole bitno), koliko je vezan za pojedine harizmatske ličnosti kakav je bio recimo patrijarh Pavle. Vatikan ili RPC su ozbiljne institucije sa sopstvenom diplomatijom čiji su kanali drugačiji od državnih i često efikasniji te kroz nju preko sebi sličnih verskih organizacija u svetu uspevaju da ostvare određene interese. Nepriznavanje Kosova od strane Vatikana je jedan od tih primera. Crkva je jedina srpska institucija sa neprekinutim hiljadugodišnjim kontinuitetom. Veći deo svoje istorije bez oslonca na nacionalnu državu. Sa takvim istorijskim iskustvom srpska crkva je sve samo ne nesposobna da opstane i u najtežim okolnostima i da se izbori za određene ciljeve. Od početka obnovljenog parlamentarizma u Srbiji, crkva je u nekoj vrsti partnerskih odnosa ili crkvenim jezikom rečeno u odnosu simfonije sa sekularnom državom, gde jedna drugoj povremeno povlađuju ili barem gledaju da ne ulaze u međusobni sukob.

Ukoliko nekim čudom dođe do autentičnog unutrašnjeg dijaloga oko Kosova, isto tako ako se nekim čudom postigne konsenzus ključnih učesnika dijaloga, stav crkve će biti veoma značajan. Problem je samo što crkva nema jedinstven stav po ovom pitanju. Tako je nakon potpisivanja Briselskog sporazuma deo crkve, predvođen mitropolitom Amfilohijem i umirovljenim episkopom Atanasijem oštro protestovao, čak napravivši obredni performans na mitingu protiv briselskog sporazuma, u kome su odslužili opelo živim ljudima Vlade Srbije, što je bio presedan u pravoslavlju. Drugi deo crkve okupljen oko patrijarha je reagovao dosta pomirljivo, insistirajući jedino da se zvanično ne prizna Kosovo kao država. Uopšte uzev, srbijanska struja ili deo vrha crkve je po pravilu naklonjen trenutnim vlastima, bilo da je na čelu države Tadić ili Vučić, dok su periferni delovi crkve koji su predvođeni drugim episkopima i čine različite klanove manje naklonjeni vlastima u Srbiji, a često se postavljaju i opoziciono prema tim vlastima. Dakle, da bi crkva iznela svoj jedinstven stav o Kosovu i Metohiji potrebno je prvo da se povede unutarcrkveni dijalog i postigne određeni dogovor. No, u crkvi neće biti takvih oscilacija kao kod političara, jer će se diskutovati samo u kojoj meri bi se moglo ići u povlađivanju aktuelnoj političkoj situaciji i gde su crkvene crvene linije. Za većinu episkopa crkvene i nacionalne crvene linije su nepriznavanje Kosova kao države i nepristajanje na otuđenje crkvene kulturne baštine, što ujedno znači protivljenje ulasku Kosova u UNESKO. Treba podsetiti da je poštovanje koje pokojni patrijarh Pavle uživa u narodu dosta veliko, a da je upravo on podržao Koštuničin referendum o ustavu Srbije koji je definisao Kosovo kao „nukleus Srbije“ ili kako se danas kaže „srce Srbije“.

Unutarcrkveni dijalog će zakomplikovati neraščišćeni odnosi među strujama i grupama u saboru SPC. Srbijanski crkveni klan je na proteklom saboru trijumfovao ostvarivši većinu svojih ciljeva, dok je grupa oko episkopa Grigorija i Amfilohija potpuno poražena. Tako da se može očekivati da će upravo ovi periferni klanovi, koje čine eparhije van Srbije, predvođeni svojim episkopima više zatezati oko nekih konkretnih odluka i stajati na tvrđim pozicijama po pitanju Kosova jer su izgubili pozicije u Sinodu. SPC na Kosovu i Metohiji nema samo interes u očuvanju verskih objekata i nastavljanju monaške tradicije, za čega ima podršku međunarodne zajednice, već je pitanje Kosova za crkvu prvenstveno pitanje duhovnog identiteta. Ono je za SPC i konzervativne krugove nešto slično kao srpski Jerusalim.

Položaj SPC na KiM je prevashodno uređen Ahtisarijevim planom koji daje crkvi jednu vrstu široke autonomije u odnosu na kosovske vlasti i zavisi isključivo od međunarodne zajednice i od toga koliko je ona u stanju da izvrši pritisak na kosovske vlasti. S druge strane prava Srba i SPC na Kosovu koja garantuje Briselski sporazum na terenu se obesmišljavaju raznim zakulisnim radnjama. Ne postoje nikakve garancije da će Albanci poštovati bilo šta što obećaju ili potpišu sa državom Srbijom i albanska strana se do sada nebrojeno puta obavezivala međunarodnoj zajednici u pogledu prava Srba ili SPC, i to svaki put prekršila.

Ovakav položaj i odnos kosovskih vlasti, s jedne strane, i srpske političke elite s druge, kojoj je to Kosovo više balast nego vrednost za koju se treba boriti, stavljaju SPC i Srbe na Kosovu u neku vrstu talačke pozicije. I obratno – deo društva u Srbiji vidi sebe u poziciji taoca zbog kosovske politike, smatrajući da su evrointegracije Srbije zakočene neraščišćenim odnosima sa Kosovom. No kakvo je sada stanje duhova u EU, ni otvoreno priznanje Kosova od strane Srbije ne bi dovelo do članstva u EU. Stoga se postavlja pitanje kakav je uopšte smisao „dijaloga“, ako se ne znaju njegovi ciljevi ili pak ne postoji jasan dogovor Beograda sa Zapadom, a pre svega sa Vašingtonom o relativno prihvatljivom rešenju. To je račun bez krčmara.

Autor je verski analitičar