Crna Gora, srpstvo i NATO: test nacionalne zrelosti

Ispalo bi da su njeni tvorci nekadašnji generalni sekretari pomenutog vojnog saveza, a ne sovjetsko-ruski i drugi boljševički teoretičari i praktičari, kojima je posle Prvog svetskog rata bila namera da što više oslabe srpski faktor.

On je doživljavan kao noseći stub tzv. versajske Jugoslavije, koja je shvatana kao deo zapadnog ansisovjetskog zida, te je sve činjeno u cilju njenog dezavuisanja.

Rezultat decenijske propagande i sistemske akcije doveo je do toga da jedan deo stanovništva Crne Gore u potpunosti usvoji novi nacionalni identitet dok je kod ogromne većine nastao srpsko-crnogorski amalgam.

Đukanovićev režim kada je procenio da mu više ne odgovara srpska komponenta tog kompleksnog identiteta (koju je prethodno naglašavao), počeo je da forsira njegovu crnogorsku stranu.

U narednim koracima otišao je u krajnost antidentiteske politike u odnosu na ono što je istorijsko-srpska podloga Crne Gore.

Što se tiče Zapada, on nije nametao takvu politiku ali ju je pragmatično prihvatao.

Za to su krivi i srpski političari u Srbiji i Crnoj Gori.

Zahvaljujući njima nismo shvatili značaj pada Berlinskog zida te se nismo na vreme prilagodili novonastalom globalnom stanju.

Iracionalno smo nastavili da se ponašamo i posle pada Miloševića.

Kao da smo umislili da smo nekakvi mali Rusi.

I to još crveni, uprkos tome što smo prvi morali da se distanciramo od boljševizma.

Đukanovićeva antisrpska politika ima boljševički koren a srpska je i stoga morala da se vrati u demokratsko-zapadni okvir kome istorijski pripada.

Usled egoizma i plitkoumnosti onih koji su u naše ime donosili odluke, to se nije dogodilo.

Iz navedenih razloga percipirani smo kao pretnja onome zašta su se zalagali vodeći zapadni centri moći.

To se sve manifestovalo i na crnogorskom terenu.

Srpske partije i organizacije su ispoljavale odbojnost prema Severnoatlantskom paktu a veličale su Rusiju (koja je, uzgred budi rečeno, čim je videla da je stvar oko NATO gotova, digla ruke od Srba u Crnoj Gori).

Đukanović se dodvoravao Zapadu.

I zašto bi u takvom kontekstu zapadne sile igrale na bilo koga drugog nego DPS?

To što je vlast čiji je noseći stub bila ta partija otišla u ekstremizam u vezi sa diskriminacijom deklarisanih Srba i nipodaštavanjem Srpske pravoslavne crkve, u kombinaciji sa koruptivno-kriminalnim, antidemokratskim sistemom koji je stvorila, na kraju je doveo do toga da se SAD i mnoge EU članice od nje distanciraju.

Ako to nije direktno dovelo do njenog pada, svakako mu je pogodovalo. Još više od toga je doprinelo uspešnoj tranziciji vlasti i otpočinjanju procesa demokratizacije Crne Gore.

To je bila jedna strana medalje.

Druga je mudra politika pokojnog mitropolita Amfilohija.

Vođstvo SPC u Crnoj Gori je razumelo da antizapadna politika ne donosi ništa dobro.

Zato su i podržali Zdravka Krivokapića, koji je iskreno privržen evropskim vrednostima.

Sve to je trasiralo put da Zapad da zeleno svetlo za promenu vlasti u Crnoj Gori.

Oni ljudi iz ekipe koja je preuzela crnogorsko državno kormilo a koji su na odmeren način srpski orijentisani (naravno nisu svi u njoj takvih shvatanja ali u prethodnoj vlasti to niko nije bio), dobro razumeju da demokratizacije Crne Gore i u okviru nje prestanka gaženja njenog srpskog nasleđa ne može da bude bez podrške Zapada.

A nju bi bilo iluzorno očekivati ako bi Podgorica, od odnosa prema Kosovu do stava prema Rusiji, kontrirala interesima NATO, SAD, EU.

Posao (pro)srpskih političara u Crnoj Gori je da zaštite nacionalne interese našeg naroda u toj zemlji a ne da vode bilo kakve regionalne i globalne „ratove“.

To bi morao da shvati i državni vrh Srbije i oni koji su na političkoj sceni Crne Gore sa njim povezani, a ne da stvaraju probleme njenoj novoj vlasti.

Sudeći po ponašanju medija pod kontrolom zvaničnog Beograda, on se, nažalost, nije tako postavio.

Da li stvari ne razume ili gleda na njih samoživo, sada i nije bitno.

Kako god bilo, srpski interes u vezi sa Crnom Gorom je da se ispolji prijateljski stav prema NATO.

Samo tako će biti otvoren put za vraćanje Crne Gore istorijskoj baštini na kojoj je i stvorena.

S druge strane dobro je i za NATO da podrži taj proces.

Samo ako Crna Gora bude utemeljena na svojoj istinsko-identitetskoj podlozi, ona će biti stabilna.

Tada će u njoj strasti da se smire i da bude prevaziđena lažna srpsko-crnogorska polarizacije pa će moći da ide napred kao pouzdani segment zapadnog civilizacijskog i vojnopolitičkog kruga.

Uz to, što nije ništa manje bitno, tako se pokazuje i da Srbima može da bude dobro u NATO okruženju.

Zadovoljni Srbi u Crnoj Gori biće najbolji putokaz sunarodnicima u Srbiji kao i Republici Srpskoj da je za naš narod najbolje da se objedini i ujedini u okvirima zapadnih ekonomskih, političkih i vojnih integracija.

Ako želimo da živimo zajedno, ne samo što je to najrealniji model već je i u svakom pogledu najprogresivniji.

Tako se spajaju nacionalne i liberalno-demokratske vrednosti bez kojih nema individualnog integriteta.

Zato je za svaku pohvalu nacionalna i državna zrelost nove vlasti u Podgorici ali i odnos prema njoj od strane bitnih faktora na Zapadu koji izgleda počinju da uvažavaju nacionalno-istorijsku realnost Crne Gore.

Nažalost slične pohvale ne mogu da se iskažu u vezi sa ponašanjem vlasti u Beogradu.

One umesto da u Crnoj Gori podrže srpsku a prozapadnu opciju, koja tamo našem narodu jedino može da donese korist, ostaju zatočenici otužnih propagandnih floskula iz devedesetih godina prošlog veka.

Autor je jedan od osnivača Demostata