Crna i još crnja gora

Reč agresija nastala je od latinske reči ad+gradi, što u prevodu znači koračati napred. Kada god je neko iz učmale balkanske močvare pokušao da iskorači napred, posegnuo je za nasiljem.

Iako se gotovo svakom nasilju daje psihološko-psihijatrijski karakter, politički aspekt nasilja je neraskidivo vezan za istoriju Balkana. Balkanski vlastodršci su često svoje nasilništvo oblačili u zakonsko ruho. Ovde je istorijska zakonomernost da fizičkom nasilju nužno prethodi pravno nasilje

Sudbina i političko-prvna istorija obe jugoslovenske države potvrđuju ovu tezu.

Prva Jugoslavija zamišljena je kao dobrovoljna zajednica južnoslovenskih naroda u kojoj će oni naći efikasnu zaštitu koja preti izvan granica, a unutar granica sebi obezbediti ravnopravni ekonomski, kulturni i nacionalni prosperitet. Međutim, Katonovo pravilo da „ono što je nevaljano od početka, ne može se osnažiti protokom vremena“ i Bogišićevo upozorenje da “ što se grbo rodi, ni vreme ne ispravi“ dobili su svoju potvrdu kroz sudbinu obe zajedničke države.

Da li smo vek kasnije došli do odgovora na pitanje kako je u Beogradu, nekada bastionu slobode i svetioniku parlamentarne demokratije, klasičnom prevarom i kafanskim podmićivanjem izglasan Vidovdanski ustav 1921. godine? Posledice su bile pucnjava u skupštini, šestojanuarska diktatura i atentat na kralja. Neodgovornost i kratkovidost onih koji su morali biti odgovorni i dalekovidi pokrenuli su vir koji će prvu Jugoslaviju zauvek progutati, a njene narode odvesti u klanicu.

U procesu disolucije SFR Jugoslavije višestruko i višestrano pravno nasilje prethodilo je fizičkom.

Amandmani na srpski ustav iz 1989., koji su drastično smanjivali nadležnosti pokrajinskih vlasti, doneti su protiv volje albanske zajednice koja je u toj pokrajini činila apsolutnu većinu.

Isto je ponovljeno i prilikom donošenja novog Ustava u leto 1990., a reakcija Albanaca bila je separatistička Kačanička skupština, koja je definitivno jednu narodnost stavila izvan sistema i nepovratno poništila legitimitet srpske države na Kosmetu.

Reprizno emitovanje ovakvog nedemokratskog i samovoljnog odnosa prema građanima druge nacionalnosti izvedeno je i na zapadu tada već umiruće zajedničke države.

Amandmani na hrvatski ustav u proleće 1990. doneseni su protiv volje srpskog naroda u Hrvatskoj, koji je sa omčom na vratu, vezanih ruku i uz povez preko očiju, do zadnjeg trenutka verovao u jugoslovenstvo i zajednički život sa svojim dželatima. To je bio prolog za donošenje Božićnog ustava, na koji su Srbi reagovali proglašenjem RSK.

Sličnosti u redosledu događaja na Kosovu i u Krajini, kao i u bahatom i hegemonističkom ponašanju Beograda prema Prištini i Zagreba prema Kninu, su zastrašujuće.

Bosanski muslimani nisu propustili šansu da svoje ciljeve ostvare prateći uputstva iz Islamske deklaracije koja podrazumeva versku isključivost, državu u službi asimilacije drugih i stvaranje Bliskog Istoka na Zapadnom Balkanu.

Nezavisna i suverena BiH proglašena je bez saglasnosti Srba , kao konstitutivnog naroda i samo su neki umnobolni očekivali da će izostati očekivana i legitimna srpska reakcija.

Kraj jugoslovenske drame odigrao se na njenom početku. Kosovo je proglasilo nezavisnost van provizornih međunarodnih institucija i normi, a naravno i bez saglasnosti srpske zajednice u pokrajini.

Gorepomenuta zakonomernost o sledstvenosti fizičkog nasilja pravnom nasilju, danas se dokazuje u najmlađoj/najstarijoj balkanskoj državi – Crnoj Gori.

Tokom svih činova trodecenijske drame samo jedan glumac nije napuštao scenu. Igrao je najčešće glavne, nekada sporedne uloge, nekada pravio dramske pauze, ali nikada, nikada nije napuštao fotelju koja život znači.

Danas on pokušava da pravom sile, ništeći silu prava (istorijskog, crkvenog, građanskog) zaokruži svoj NATO-pašaluk.

Nelegitimni Zakon o slobodi veroispovesti najmanje ima veze sa slobodom, još manje sa verom i ispovedanjem. Oni koji su ga nasilno donosili ugrozili su slobodu bližnjeg svog, a o veri ionako malo znaju, jer je većina njih i potekla iz sekularne religije koja i danas u mutiranom obliku živi koliko u Minsku, toliko u Podgorici.

Milova Crna Gora je poput odrpanog strašila koje na sve strane gubi nespretno nagurano seno i jedva se drži na dve klimave štake – špekulantsku ekonomiju i podršku zapadnih sila. Sada tom strašilu državnom prisilom pokušavaju da ugrade kičmu policijsko-hirurškom intervencijom pretvarajući nepriznatu, nekanonsku CPC u legalnog naslednika Cetinjske mitropolije, a Miraša Dedeića u reinkarnaciju Vasilija Ostroškog.

Opet sila, hegemonija, bahatost, samovolja, nepoznavanje demokratskih metoda za upravljanje višenacionalnim i multikonfesionalnim društvom. Opet pravno nasilje koje prethodi fizičkom nasilju. Vir se ponovo pokreće. Zar ćemo ponovo u klanicu?

P.S.1.

Srbi u Crnoj Gori će uspeti jer svoju duhovnu vertikalu nalaze u crkvi koja je njihov istorijski, nacionalni i identitetski zaštitnik. Oni se klone SAO ludila, ne promovišu propale magacionere, niti poludele psihijatre za lidere balvan revolucije, piromane u čijem požaru ti balvani izgore.

P.S.2.

I dalje zadržavam pravo da Amfilohija počastim činom pukovnika UDBE kada god zloupotrebi crkvenu dogmu da bi negirao nečije pravo da izađe na ulicu, zahteva ravnopravnost, bračnu zajednicu ili bilo koje drugo ljudsko, građansko ili političko pravo, bez obzira na rasu, nacionalnost ili seksualnu orijentaciju.

Autor je član Glavnog odbora DS