Foto: Screenshot TV PinkUprkos tome što Srbiju opsedaju dnevnopolitičke baljezgarije o tome šta će biti sa izborima i da li će se na njih izlaziti, naša voljena i ljubljena zemlja iz pakla pada na svim svetskim listama po pitanju slobode.
Najnoviji strmoglavi pad beleži Freedom house, koji veli da je „Srbija na putu da postane polukonsolidovani autoritarni režim“.
Ti režimi, kako navode, pate od „politike dominantne moći“, pa opozicija i civilno društvo imaju nešto prostora za delovanje dok, suštinski, vladajuća politička frakcija može da spreči svaku promenu u vođstvu.
Ništa tu nije čudno, jer u senci neonskih reklama koje neumorno obećavaju svetliju budućnost, kakav paradoks, SNSrbija nastavlja da proždire bilo kakvu nadu za boljim danima.
Ovaj pad na listi nije nikakav incident, već jedan kontinuitet tridesetpetogodišnje pomahnitalosti ove zveri od zemlje, koja ne ume i ne želi da se smiri.
Pa, ne možemo da očekujemo od ove države previše koja nikada nije uspela da se suoči sa sopstvenom prošlošću, da danas bude nekakva perjanica demokratije i sloboda.
Naravno da je lov na novinare i ljude iz civilnog sektora omiljena sportska disciplina svih građana ove države, jer u suprotnom ne bi znali šta će sa tolikom ozlojeđenom agresijom koja im proždire srca i tela.
Raspojasana kamarila oko Srpske napredne stranke više uopšte ne krije prezir prema svemu što nije u interesu Partije.
Ukoliko se malčice odmaknemo, videćemo da postoji čitav jedan proces u stvaranju nacionalističke rupčage unutar ovog društva, koja sutra više neće moći da bude zakrpljena.
Čitav vek borbe za glasačko pravo se sveo na veknu hleba, kilo šećera i flašu ulja.
Nisu potrebne liste da bismo shvatili u kakvom grotlu opustošenih duša živimo.
Kao da smo na dnu Hada, tamo gde je sve zaleđeno, gde vreba ono najpodlije zlo.
Najveće postignuće vladajuće partije – neka se pohvale – jeste da je većina građana postala jedna amoralna smesa koja se kotrlja kroz vreme i prostor.
Ljudi ne veruju da se dogodio masovni zločin u „Ribnikaru“ i Mladenovcu, ne veruju da je maloletna Danka oteta, da je izvesni učitelj glume silovatelj.
To u ovim svetskim izveštajima neće pisati, ali to su, zapravo, rezultati ove vlasti, ali i svih onih prethodnih koje su doprinele razaranju poslednjih atoma razuma.
Sve je podložno relativizaciji i umanjivanju značaja.
Genocid u Srebrenici se zvanično nije dogodio, kažu, pa vele da su Srbi najveće žrtve u svakom ratu, da je NATO bombardovanje razorilo srpsko tkivo, da su muslimani sami sebe gađali po Sarajevu, da je premijera Đinđića ubio ledeni metak zbog Kosova, da je Slavko Ćuruvija bio strani agent…
Valjamo se nad gomilom bizarnih laži koje su postale skoro pa istina, stoga ne bi trebalo nikako da nas iznenađuje zašto je ovakva zemlja dobila jednog Aleksandra Vučića, kojem se smeši još mnogo leta na vlasti.
Čoveka koji je očigledno postao simbol jedne biblijske kazne.
Gospodaru iluzija i vladaru srpskog multiverzuma se fućka da li je ova zemlja poslednja ili prva na listi, dokle god njegova družba prstenova uživa sve blagodeti bogatstva ove noćne more iz koje ne možemo nikako da izađemo.
Aleksandar Vučić vlada Srbijom kao dirigent nad orkestrom koji svira samo jednu melodiju – nacionalizam.
Ova pesma odzvanja kroz prazninu crne rupe, koju smo spomenuli, uvlačeći sve u svoj vrtlog.
Vučić koristi nacionalizam ne samo kao alat za političku kontrolu, već i kao oružje koje fragmentiše društvo i obeshrabruje sve koji žele nešto drugačije da kažu.
On je čini zatočenikom svoje ratnozločinačke prošlosti, parališući svaki pokušaj napretka i pomirenja.
Dok se crna rupa nacionalizma širi, gutajući svetlost budućnosti, Srbija ostaje zaglavljena u orbiti jednog čoveka čija moć raste uporedo sa sve dubljom tamom koju ta crna rupa stvara.
To nigde ne piše, to mi osećamo.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
