Crna rupa nacionalizma

Moju generaciju formiralo je zgusnuto istorijsko iskustvo devedesetih, decenije bolnih nacionalnih poraza i tragičnog sloma srpskog društva.

Ponadali smo se da je toj tragediji došao kraj posle „velikog uskrsa duha“ oktobarske revolucije, kada smo mržnji, ratovima, ksenofobiji i nacionalšovinizmu rekli „jamais plus“ – nikad više!

Naša kratkovidost skupo nas je koštala. Prekasno smo shvatili da je kod Srba nacionalizam trajna pojava, da se vremenom menjaju samo njegove maske. Naša budućnost je zarobljenik krvave prošlosti. Stasavaju nove generacije čiji je sistem vrednosti više proizvod indoktrinacije, nego edukacije.

Istraživanja pokazuju da je većina mladih konzervativnija od svojih roditelja, da joj je desnica bliža po idejama i svetonazorju, da su skloniji autoritarnijem državnom uređenju, patrijarhatu, bez adekvatne tolerancije za seksualne i nacionalne manjine iz okruženja.

Ne bismo pogrešili ako bismo za uzrok ovog moralnog posrnuća potražili u izneverenim idealima naše revolucije zaustavljene u hodu, ali potpuna istina bi morala imati sledeći nastavak – vladajuća klasa daje ton društvenom životu i ona odlučujuće utiče na anatomiju društvene psihe.

Sve zablude, lakomislenosti i slabosti novih generacija režim zloupotrebljava i veštom manipulacijom koristi da opstane na vlasti.

Nametnut je dekadentni sistem vrednosti gde su nezasluženo stečeni društveni ugled i položaj tumači koji okolini pokazuju nečiju samosvojnost i moć. U znakovnoj komunikaciji društveni markeri poput garderobe, automobila, mobilnog telefona, skupe frizure, tetovaže ili nakita simbolizuju socijalni status što je odlika primitivne zajednice i njene kastinske hijerarhije.

Sve je na prodaju. Sponzorski brak je postao zakonom priznati oblik prostitucije, životi se rentiraju ispred kamera rijaliti produkcija zarad jeftine slave, pravo glasa je poslednji kapital razoružanog proleterijata koji se privikava na novi vid robovlasništva.

Prevrtljivost, lukrativnost, sebičnost i pohlepa su vrline promulgovane od unajmljene kvazielite koja služi kao trula moralna štaka najnemoralnijoj vlasti u srpskoj istoriji.

Stranački preletači dobijaju visoki institucionalni angažman, jer je odavno utaban konvertitski put do uspeha – jedini infrastrukturni uspeh ove vlasti. Nikakvi autoputevi, vijadukti, kule i neopolisi ne mogu se uporediti sa pistom projektovanom za političke kameleone i karijerne beskičmenjake.

Oni samo slede životnu putanju najvišeg autoriteta koji pati od božanskog sindroma, pa je po sopstvenom liku napravio i sebe okružio čoporom renegata koji ga verno čuvaju.

Razni Bakareci koji zaboravljaju da ih je revolucionarna vatra dovela na vlast u vreme kada niko nije citirao duha iz „Tvin Piksa“ koga su svesno pustili iz boce da bi vatra rušila minarete po Srbiji.

Uz njih su još razniji Filipovići koji su napuštanjem ekspertske stranke zaboravili diplome matičnog fakulteta, verovatno bacivši iste uz zgužvanu pristupnicu žutom preduzeću koje sada anatemišu uživajući poslaničku apanažu.

I najzarazniji Jovanovi, uz koje je protokom doba zlog desničarska omladina avanzovala od ćiriličnih do antimigrantskih patrola i koji su uz Nešu iz Beograda model kako se kolonorektalnom trasom može osvojiti državna fotelja i od asfaltnog postati salonski „patriota“.

Desnica u Srbiji crpi poslednje naslage ideologije zasnovane na mitovima.

Ona je uzbudljiva za osobe sa nerazvijenim individualitetom koji se lako utapa u monolitni kolektiv uz organizovano tutorstvo države.

Proizvoljna konstrukcija istorije sa politikom nacionalne supremacije hrana je za povodljive i nezrele, za one koji brzo postaju zatočenici projekcije istorijskog maksimalizma. Maksimalizam u fazi biološkog propadanja naroda kojem pripadaju, kontradikcija kao refleks samoodbrane, ali i dokaz da je nacionalistima svih boja i rasa fantazija jača od razuma.

I mi smo odgovorni što se takvo seme zapatilo ponovo kod nas.

Ekonomska zaostalost prouzrokovana neuspešnom tranzicijom pogoduje političkom konzervativizmu, ali je veći problem što taj konzervativizam nije otporan na delovanje radikalnih populista.

Refleks ukorenjenosti nacionalizma predstavlja sindrom nedovršene države i društva.

Nerešeno srpsko nacionalno pitanje ostaje dugotrajni faktor nestabilnosti na Balkanu. Spolja to može izgledati kao pretnja za regionalni mir, ali unutra se to uvek manifestuje kao konstantna društvena sila koja Srbiju zaustavlja i odvaja od modernih tokova, primorava je na preispitivanje, neretko navodeći je na nove stranputice.

U takvim okolnostima često smo opijeni euforičnim romantizmom u trenucima kada nam je nasušno potreban geopolitički realizam.

Omladina raste u krilu postojećeg društva.

Ako se ona prepusti toj matici, Srbija će potrošiti još jedan vek uzalud guslajući kako nam „sjaj tuđinski mladež odvlači“. (Šiler) Ako omladina postane njena moralna, politička i nacionalna avangarda koja svoju projekciju budućnosti zasniva na modernizmu, prosvetiteljstvu i nacionalnoj odgovornosti onda nam nada može biti dublja od opravdane strepnje.

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke