Crna rupa religije

Materijalni odnosi čine ekonomsku strukturu društva, a materijalna proizvodnja koji izdvaja čoveka iz životinjskog sveta i kvalitativno menja njegov odnos prema prirodi, glavni je pokretač društvenog razvitka. Taj razvitak pojedincu u složenoj ljudskoj zajednici obezbeđuje višu formu života. U ideološke odnose spadaju kultura, politika, umetnost, nauka i religija, oni su nadgradnja nad uspostavljenim društvenim odnosima. Religija je samo jedan njihov izdanak. Ona je od svoje etatizacije postala odbrambeni bedem svakog sistema unutar kojeg je stekla privilegovani položaj.

U svom prvobitnom obliku hrišćanstvo je bila religija robova, potlačenih i siromašnih. Nesumnjiv je proleterski karakter prvih hrišćanskih opština u kojima se gaji klasna mržnja prema bogatima i gde buja želja za revolucionarnom osvetom.

Posle tri veka ranog hrišćanstva ova religija upada u zamku oportunizma i konformizma time što je institucionalizujući sebe izdala sopstvene ideale. Posle pobede isključivog monoteizma u kojem nema sumnje u nadmoć i svemoć njihovog Boga nad tolerantnim politeističkom religijama etablirala se nova klasa-kler koji svojom rigidnom hijerarhijom daje potporu postojećem sistemu i saučestvuje u eksploataciji sa starim vlastodršcima.

Tako su različita društvena uređenja pronalazila opravdanja u hrišćanskom učenju. Katolička crkva je srednjevekovni feudalizam i apsolutističke monarhije okružila oreolom božanstvenosti, protestantska reformacija je sakralizovala kapitalizam, dok si Kaucki i Engels tražili korene moderne socijaldemokratije u apostolskim poslanicama i jevanđeljima. Prosvetiteljstvo sedamnaestog veka razbilo je dogmatski zid sazidan oko crkve.

Razvojem nauke i filozofske kritičke misli smanjen je uticaj religije na čoveka i društvo jer je smanjena njena verodostojnost. Ipak bezuspešni su bili pokušaji da se religija zameni razumom, jer čovekom pretežno upravljaju strasti i nagoni.

Drevna mudrost kaže da je prve bogove na zemlji stvorio strah i da je religija naš instrument kojim pokušavamo da smrti damo smisao. Ona na nas deluje kao mistična uteha, smiruje nas poput narkotika.

U tom dobrovoljnom poricanju stvarnosti religija predstavlja sistem željenih iluzija koje nam služe kao moralni kompas u životnim nedoumicama. Religijske predstave nastaju kao infantilna reakcija odraslog čoveka preplašenog i bespomoćnog u sudaru sa prirodom. To je naša potreba da se branimo od poražavajuće premoći prirode. Religijski sadržaj koji ta parališuća anksioznost nameće nije ishod racionalnog promišljanja ili stečenog iskustva, već proizvod iluzija i želja, što religiju čini kolektivnom samoobmanom.

Frojd hrišćanstvo kategorizuje kao prisilnu neurozu koja je proistekla iz Edipovog kompleksa. Ona se jedino može izlečiti odrastanjem. Mi se nalazimo usred te razvojne faze. Čovek je prvo napravio mnogo bogova, onda je nastavio je jednim, a možda će završiti sa nijednim. Istorija je pokazala da su religija naša sudbinska nužnost. Ukloniti religiju iz naše kulture moguće je samo uvođenjem ideologije sličnog dogmatskog intenziteta.

Komunizam je izgrađen na ruševinama hrišćanstva. On je restauracija rane faze nekada proganjane sekte koja je kroz žrtvu osvojila svet. Ta moderna supstitucija ima svoju Bibliju – Komunistički manifest, svog proroka – Karla Marksa, svoje apostole – marksiste, svoje mučenike – pale revolucionare, svoje jeretike – frakcionaše, svoj Strašni ili revolucionarni sud i svoj obećani raj – komunizam.

Krleža je dobro predvideo da su za najveće civilizacijske sukobe kriva dva Jevreja. Prvi je Isus koji je svet podelio na vernike i nevernike i zbog koga su kroz krstaške ratove i agresivno misionarstvo stradali milioni. Drugi je Marks koji je svet podelio na proletere i buržoaziju između kojih traje permanentni istorijski sukob, sukob koji će kroz revoluciju koja teče od sveta napraviti klanicu.

U Srbiji pravoslavlje liči na sinkretizam paganskih religija i hrišćanstva. Ono se danas kroz endemsku varijaciju pod kodnim nazivom „svetosavlje“ održava kao prazna forma. Ta ideološka potka u eri stvaranja nacionalne države u postmoderni pokušava da za sebe zadrži privilegovanu poziciju parapolitičkog savladara. Česti su izleti crkve u dnevnopolitičke obračune sa neistomišljenicima, što pokazuje da ona nije sklona da sebe vidi kao duhovnu vertikalu parapolitičarima, paranaučnicima i paravojskama. Ona je značajan društveni faktor jer uspešno projektuje svoj uticaj ne samo na politiku, nauku ili vojsku, već i na njihovu zajedničku poveznicu – paru!

Zato sam iznenađen što ste iznenađeni kada poruke pojedinih vladika zvuče kao akatisti voljenom i odlikovanom Vođi. Crkva je u desekularizovanim totalitarnim režimima uvek uživala velike povlastice i blagosiljala sve one koji su empirijski dokazivali da su tekovine građanskih revolucija smrtni gresi protiv Boga i da je narod objekat u rukama onih kojima samo Bog daje mandat. Nekom svetovni, nekom duhovni.

Pre učenja o Bogočoveku, postojalo je učenje o čoveku Bogu. To cezarističko shvatanje državnog uređenja crkva nikada nije napustila i zato je svaki despot koji se ogrnuo religijskim plaštom dobijao i oprost i blagoslov, uz bogato naplaćenu indulgenciju. Kako nekada, tako i danas.

Autor je lekar i član Glavnog odbora Demokratske stranke