Crni izborni listići prošlosti

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Višekratno je u medijima procenjivano da mnogi ovdašnji intelektualci imaju negativan stav prema premijeru Vučiću. Zbog njegove partijsko-delatne prošlosti, posledica već dugotekuće zvanične funkcije, aktuelne politike, ogromne pravne i faktičke moći, kao i profila njegove ličnosti, ali i držanja i ponašanja – možda (i) sopstvene (te publike) skrajnutosti, zebnje, pasivnosti i konformizma!? Jer:

1. – Nekima nije po ukusu što je, posle neuspelog prevrata dvehiljaditih – mučnog i podužeg bauljanja, a na koncu i kolapsa ondašnjih pobednika – baš A. V. zaseo na vrh vladalačke piramide. Ispao snalažljiviji i okretniji i od drugih, ostavljajući na kolenima razjedinjene opozicione elemente.

2. – Napadaju ga zbog drastične i sebične pragmatičnosti, i kada svesno besedi iracionalno, obraćajući se pretećom mešavinom kvazifamilijarnog i crkveno-mesijanskog stila.

3. – Nervira ih što u svojim javnim nastupima govori sa namernim dramskim pauzama i manirom nadmoćnosti „velikog“ glumca-tragičara, prividno zabrinut do bola, uz mestimične napade katastrofičnosti, fatalistički brzometan u odgovorima.

4. – Gro intelektualaca ga opanjkava znajući kako predsednik Vlade malo-malo pa žestoko obmanjuje narod, apsolutistički gazdujući mimo institucija, u tom galimatijasu neispunjenih i izvrnutih obećanja, rokova, želja, licemerja, vrludanja, laskanja, varljivih cifara, lukavstava, lažnih izvinjenja i isticanja mahnite vrednoće i sumnjivih rezultata.

5. – Nije im po volji zato što slute da poznaje psihologiju mase, rafinirano i sa strpljenjem primenjujući sve raspoložive alate iz štetočinskog populističkog arsenala.

6. – Protiv njega su jer je verbalnim akrobacijama i lakonskim konstrukcijama kod nezanemarljivog dela javnosti stvorio pogrešan utisak da je unekoliko uspeo da harmonizuje domaću sadašnjost i prošlost, mondijalizam i rodoljublje, fašizam i antifašizam, nacionalno i građansko, unutrašnje i međunarodno, ekonomsko i socijalno, centralno i lokalno.

7. – Posebno im je nesimpatičan kada na javnoj debatnoj sceni pokaže da ima bolje nerve i koncentraciju od većine svojih sagovornika, iluzionistički baratajući podacima, obrćući ih i povezujući.

8. – Oštro ga kritikuju jer je oko sebe okupio lepezu krajnje destruktivnih likova, i anonimnih i vidljivo glasnih, a svaki je za ponešto upotrebljiv kao opasne mašice za sistemsku i sistematsku tiraniju, pri čemu to i takvo društvance mestimice spretno „začinjava“ saradnjom sa, po biografijama i imidžu, inicijalno sasvim drugačijim ljudima koji se još nisu kompromitovali.

9. – Propagira proevropejsku politiku, a stranka mu je pretežno fundamentalno nacionalistička.

10. – Prigovaraju mu da znatni relikti radikalskog šešeljizma, zaostala nerešena politička ubistva i nerasvetljene tragične afere, sav neraščišćeni ratni zločinački teret sa ovih prostora, nedosledna saradnja sa Haškim tribunalom, pogoršani odnosi sa važnim susedima (Hrvatska, BiH…), pingpong sa Republikom Srpskom, glomazan državni aparat, obogaljeni mehanizmi pravne i društvene kontrole, tajkunske igre i krupni komercijalni državni aranžmani u tajnosti i slično – nipošto nisu valjana preporuka za članstvo u Evropskoj uniji.

11. – Premijer se množini intelektualnih poslenika nimalo ne sviđa ni u ulozi solidnog šahiste-amatera – igra poziciono ali i napadački kad zatreba: od realizacije ideje žrtve piona, manjeg za veći plen, do zahvatanja inicijative, predviđanja nekoliko poteza unapred, tretiranja „rovovskog šaha“, odvlačenja pažnje i zauzimanja centra, iznudice, manevrisanja u mestu, cinculiranja, čekanja da protivnik pogreši, pažljivog pletenja matne mreže, sve do „tihih“, lucidnih samokoristećih poteza, preko osiguranja sopstvenog kralja i izbegavanja suvišnog eksponiranja dame, sa preventivnim topovskim ograđivanjem – uz vešto manevrisanje lauferima i konjima.

12. – Ogovaraju ga da je bio odličan student na Prestoničkom jurističkom državnom fakultetu, a da se posle diplomiranja pravnim poslovima, strukom uopšte nije bavio.

13. – Gorko je saznanje da se za vreme njegovih monokratskih mandata – uprkos kakvom-takvom približavanju evropskim integracijama – i država i društvo svekoliko urušavaju, industrije jedva da ima, poljoprivreda je devalvirana, ogromna većina građana beznadežno osiromašuje, a mladi talenti ubrzano napuštaju Srbiju.

14. – Intelektualna elita, osobito, ne može da mu zaboravi i oprosti što su društvene pojave imenovane kao fer izbori bez pritisaka, demokratija, parlamentarizam, medijske slobode i odsustvo cenzure, podela vlasti, vladavina ustava i zakona, ljudska i manjinska prava, jednakopravnost građana, nezavisnost sudstva, decentralizacija, teritorijalna autonomija, ravnopravnost crkava i verskih zajednica i njihova razdvojenost od države, nesputana konkurencija i odsustvo monopola, liberalna tržišna privreda, investiciona ulaganja, jak dinar, racionalizacija administracije, profesionalnost i znanje kao merilo zapošljavanja i napredovanja, realno povećanje zarada i penzija, ekonomski rast, opšta i poslovna etika i moral, prozračnost informacija od javnog značaja itd. – uprkos zaklinjanjima u vernost narečenim vrednostima, ostali maltene puka fasada.

15. – Naročito je, vele, A. Vučić krunski odgovoran zbog stvorenog i neprekidno širenja atmosfere nesigurnosti i straha kod građana, naraslog primitivizma i bahatosti, razobručenog muškog šovinizma, ali i direktnog nasilja (državnog, paradržavnog, navijačkog, porodičnog…), što ih njegov režim mahom perfidno toleriše ili nedosledno suzbija, čak i raspiruje – ujedno korupcija, nepotizam, šund, potiskivanje nauke i obrazovanja, falsifikati, plagijati i ostala nesnošljiva nekultura, dobrano cvetaju. A da i ne pominjem nedavna ministarski najavljena zastrašivanja, planirani policijsko-civilni nadzor u cilju navodne zaštite birača i regularnosti postupka na izbornim mestima, kao i flagrantne zloupotrebe državnih funkcija i novca poreskih obveznika u izbornoj kampanji vladajuće garniture, Vučića pre svega.

16. – Veoma smeta, duboko uznemirava i zabrinjava što je premijer kod uticajnih međunarodnih faktora na Zapadu stvorio o sebi sliku čoveka s kojim može da se „završi posao“ za zadovoljenje globalnih inostranih a ne domaćih strateških interesa – u odnosu na KiM, NATO, projekat tzv. Beograda na vodi, prodaju važnih ekonomskih resursa i postrojenja… – slabeći time ionako krhku poziciju Srbije, prema Rusiji i Kini posebno, u „zamenu“ za neprekidno novouslovljavajuću a neizvesnu sutrašnjicu naroda i Države, kratkoročnu ličnu promociju i svežanj praznih komplimenata – paralelno se predstavljajući kao arhipatriota iz našeg sokaka.

Ukratko: Kao da je Vučić proteklih godina pokušao kolektivno da nas privatizuje. Za sebe. Nedopušteno grubo amalgamišući državna, partijska i lična svojstva, položaje i postupke. I tako manipulativno omađijao brojne podanike otrovnim crnim izbornim listićima prošlosti. Pa, jesmo li konačno spremni za prosvetljeno buđenje iz letargije i smelo okretanje totalno nove stranice?

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu