"Crni labud" u OŠ "Vladislav Ribnikar": Autorski tekst dr Zorice Mršević 1foto FoNet Ana Paunković

U prirodi ljudi je da iskustvu minulih događaja pridaju značaj ponovljivost, tražeći statistički izračunljivu verovatnoću, makar indicije i „šablon“, očekujući da će se po njemu odvijati i budućnost.

„Crni labud“ je metafora kojom se označavaju nepredvidivi i neočekivani događaji koji su se desili bez vidljivih nagoveštaja.

Smatralo se da je šansa da se pronađe crni labud ravna nuli, sve dok se to nije dogodilo 1697. godine u Australiji.

Zato se metafora „crni labud“ koristi i danas (iako takvi labudi nisu više uopšte retki), najviše u oblasti tehničkih nauka i makroekonomskih kretanja, kada neki potpuno neočekivani događaji pogođene zajednice učini potpuno bespomoćnim.

Kao „crni labud“ se smatraju ne bilo kakvi neočekivani događaji, već oni koji izazivaju drastične posledice, a bilo je malo ili nimalo verovatno da mogu da se dese.

Crni labudi donose velike patnje velikom broju ljudi, znatne gubitke života, materijalne, ekološke, bezbednosne i finansijske štete i po svim tim stavkama – otežan oporavak.

Događaji označeni metaforom crni labud donose često velike štete, između ostalog i zbog svoje neočekivanosti i nespremnosti pogođene zajednice da predvidi ma šta od onoga što nosi crni labud.

Predviđanje crnog labuda, kako se smatra, na sadašnjem nivou ukupnog korpusa ljudskih znanja dosegnutih ljudskom civilizacijom je nemoguće.

Kao istaknuti crni labudi su bili npr. potonuće Titanika 1912, napad 11. septembra na Twin Towers u Njujorku 2001, globalna ekonomska i finansijska kriza izazvana lančanim krahom nekih američkih banaka 2008, izbijanje pandemije koronavirusne bolesti 2019.

U našoj sredini crni labud je masovno ubistvo u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ 3. maja 2023.

Posle događaja crnog labuda, racionalizira se unazad, odnosno, ispituje se, često do tančina, da li se i kako se događaj mogao predvideti, i ko su odgovorni za eventualne propuste u predviđanju i sprečavanju.

To je faza u kojoj mogu da se generišu i pojave masovne uzrujanosti, gotovo histerije, u traženju odgovornih po svaku cenu.

To traženju krivaca može doneti pogođenim zajednicama novi, dodatni, teret štetnih posledica. Drugim rečima to je situacija poznata pod terminom „lov na veštice“.

Naša civilizacija u srednjem veku nije imala dovoljno ni naučnih znanja ni političkih i socijalnih veština da objasni, još manje spreči crne labude (epidemije kuge, uništenje letina od strane glodara ili skakavaca, požare, zemljotrese, poplave, ratove, verske progone i sl.) pa je „krivicu“ tražila i nalazila u tzv. vešticama.

Procenjuje se da je u srednjem veku devet miliona žena spaljeno na lomačama kao veštice za ono što danas znamo nikako nije mogla da bude njihova, niti bilo čija krivica, jer se ni onda, ni danas ma kakvim ljudskim postupcima tipa crne magije ne mogu izazvati štetni događaji takvih dimenzija.

U savremeno doba ljudski rod je na ovom stepenu civilizacije razvio dovoljno racionalnosti da mora i može da spreči masovnu uzrujanost motivisano stavovima da je „nemoguće da niko nije kriv“, „neko mora da bude odgovoran, samo ga treba naći“, „kako to da nema krivca a toliko mrtvih“.

To i slično rezonovanje vodi u očekivanje i navijanja građana da počne lov na veštice, kao normalizovana i prihvatljiva akcija slepog, po svaku cenu kažnjavanja, bilo koga, nekoga, svakoga ko je imao i najmanje veze sa događajem crnog labuda.

Ako crni labud po svemu sudeći ne može da se predvidi i spreči, nastupanje štetnih posledica usled traženja krivaca po svaku cenu može i mora da bude racionalnim rasuđivanjem i ponašanjem kanalisano, pre svega u pravcu razvijanja preventivnih mera kojima bi se slični crni labud ako ne predvideo u svim elementima, onda makar bio sprečen da napravi štetu ogromnih razmera.

Poznato je i da neočekivane situacije mogu dovesti do dobrih, plodonosnih pravaca razmišljanja kojima se jačaju ljudske reakcije i kojima se jača otpornost ljudskog društva.

Potrebno je iskoristiti prednost svakog crnog labuda kako bi se došlo do razumevanja mogućih preventivnih mera.

U Sjedinjenim Državama, gde su masovna ubistva učenika u školama več dugo prisutna, takođe se zna da se konkretno vreme i mesto nastupanja još uvek ne može predvideti.

Mogu da se preduzmu opšte preventivne mere i preduzimaju se, npr. ugradnja neprobojnog stakla na spoljašnim prozorima škola, ugradnja metal-detektora na ulazima u škole, zabrana ulaska u prostorije škole bilo kome osim učenika i školskog osoblja, i onih koji imaju dogovore sastanak sa nekim od profesora ili članova školske uprave, vidljivo prisustvo školskih policajaca, diskretno praćenje učeničkih društvenih mreža i sl.

Postoje indicije da je priličan broj škola svih nivoa, ovim i sličnim preventivnim merama uspeo da spreči niz oružanih napada na svoje učenike i osoblje. Kada se ipak dese, jer ne može sve da se predvidi i prevenira, broj sprečenih je pet ili šest u odnosu na jedan izvršen (ima indicija da je sprečenih čak preko 10 u odnosu na jedan izvršen).

Za ovogodišnji nacionalni praznik 4. juli masovne pucnjave sa ljudskim žrtvama, kako izveštava CNN, desile su se u šoping-molovima i otvorenim prostorima izletišta, parkova, trgova u nekoliko većih američkih gradova, npr. u Vašingtonu, Baltimoru, Filadelfiji, Indijanapolisu. To može da znači i da su se škole ipak zaštitile, ali da su akcije masovnih ubica još uvek događaji koje mogu da se nazovu crnim labudom.

Zna se da će se desiti, posebno 4. jula kada se dese svake godine, ali konkretno gde i tačno kada, ne može se predvideti.

Možda treba pomenuti i da za takve događaje usled njihove poslovične nepredvidljivosti tj. prirode crnog labuda niko u Americi ne okrivljuje Belu kuću, predsednika, državnog sekretara, ministra pravde (Attorney General), druge zvaničnike, pa čak ni lokalne šerife. Jer niko od njih nije mogao da predvidi nastupanje crnog labuda.

Komentari medijskih izveštaja o masovnim ubistvima dece često sadrže konstatacije uznemirene javnosti sa kojima se u načelu slažemo: poremećenih i zlih ima po celoj zemaljskoj kugli.

Nema zajednice gde se ovakva strašna dela ne mogu desiti. Više se ne može ni naslutiti gde se sve može pojaviti neki poremećeni um i učiniti masovne zločine.

Stručnjaci postavljaju pitanje kada će, a ne da li će neko ponovo izazvati krvoproliće u nekoj obrazovnoj ustanovi.

A struka ipak unosi više akcionog optimizma u tmurnu sliku građanske bespomoćnosti: „Nemoguće je i ostaće nemoguće sprečiti sve napade“, rekao je Erik Denes, direktor Francuskog centra za obaveštajne studije.

Ali to ne znači da smo bespomoćni pred ovom pretnjom. Ova borba je trajna i zahteva realizam i postojanost, odlučnost i meru.

Autorka je profesorka na Fakultetu za evropske pravno političke studije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari