Crnina u tunelu na „Milošu Velikom“

Kao da sam upao neku crnu rupu, bez ijednog orijentira sa bilo koje strane. Stariji sam vozač i ne vozim brzo, tako da sam se zadesio na čelu kolone. Mom velikom šoku nisu pomogla refleksno upaljena duga svetla. Ništa nije pomagalo, jer je bila ogromna razlika dnevne svetlosti i crnine u tunelu.

Morao sam istog trenutka da kočim, da ne bih udario kolima u desni zid tunela, koji je bio tu blizu ili da ne pređem u levu traku, što bi moglo da izazove veliku nesreću. Naravno, uključio sam i treptajuća svetla. Moje iznenadno kočenje je takođe bilo veoma rizično. Srećom, vozilo iza mene je takođe stalo, pa sam odahnuo, videći u ogledalu, da to vozilo stoji i da nije naletelo na mene.

Šta dalje? Šok traje i dalje. Napred – sve crno. Srećom u daljini se pojaviše dva mala svetla vozila, koja su se kretala u suprotnom smeru. Ipak, to je neki izlaz iz nemogućeg. Pokrenuh auto polako prema tim svetlima, vodeći računa da ne pređem na suprotnu traku. Polako, metar po metar izađoh na svetlost iz tog „prokletog“ tunela.

Setih se da to stanje u ovom tunelu traje mnogo godina unazad. Nije kriv tunel, krivi su ljudi, odgovorni za ovaj propust, koji može da dovede do mnogih tragedija, gubitaka ljudskih života. Šta se čeka? Da li treba da se neko smiluje i potroši neki dinar za desetak sijalica? Da li treba da neko strada, pa i više puta, da bi se ova mračna rupa otklonila kao velika opasnost?

Ubrzo, naiđosmo na novi tunel u Ovčar Banji. Pomislih, ovde će ići bez problema. Ali, uđosmo u prilično dugačak lučni tunel, koji je bio osvetljen samo plafonskim sijalicama. Bočnih nema. Glasno sam negativno reagovao, dok se moja ćerka oglasi rečima: „Tata vozi gledajući u plafonske sijalice!“.

Ko treba da rešava ove preteće tragedije, da li neko ministarstvo, Saobraćajni fakultet, čačanska opština? Priča se i piše povazdan o novim merama prilikom tehničkog pregleda vozila a ne primećuje se velika opasnost za živote putnika.

Autor je akademski slikar i pisac