Crnogorci u raljama nacionalizma

Sasvim je jasno da je od trenutka proglašenja nezavisnosti Crne Gore politika kreirana iz Srbije bila usmerena ka nacionalnom fabrikovanju pojedinaca koji će biti za tu politiku i njihovu meru nosioci društvenog identiteta i gde će se poništavati ili diskreditovati svaka sposobnost autonomne izgradnje ideniteta a samim tim i crnogorskog nacionalnog identiteta.

Tako je na stav „da se čovek može osećati sigurnim samo kada živi u sredini gde je većina pripadnika njegove nacije“, potvrdno odgovorilo gotovo 53 odsto ispitanika.

Iz jednog, na prvi pogled, opšteg i problematičnog stava krije se dublje značenje koje ne priznaje građanina jedne države kao pravnu osobu koja bi se posmatrala nezavisno od specifične nacionalne ili kulturne grupe kojoj pripada.

To dalje znači da Srbija nije izgradila pravni okvir liberalne države koja bi uvažavala pravno-etničku neutralnost, već naprotiv preko nosilaca političke vlasti gotovo neprikriveno podražava mračnu nacionalističku isključivost.

Prava koja proističu iz prava na razlikovanje gotovo da su oktroisana i u srpskom društvu se nisu primila, možda i zbog činjenice da se država Srbija i srpsko društvo nije iskreno suočilo sa svojom nacionalističkom politikom iz poslednje decenije dvadesetog veka čiji su nosioci i tada bili sadašnji nosioci političke moći u Srbiji.

Silna narodna energija je uludo utrošena na omrazi drugog i poništavanjem njegovog identiteta.

Iako se gotovo trećina ispitanika protivi da Crnogorci imaju rukovodeći položaj u državi, na petinu ispitanika se svodi nepristajanje da im Crnogorci budu pretpostavljeni na poslu ili vaspitači njihove dece.

Obeshrabrujući društveni podaci iz istraživanja su u suprotnosti s proklamovanim ustavnim i zakonskim rešenjima koja treba da obezbede pravnu jednakost građana.

Podaci iz istraživanja, mišljenja smo, nisu ništa drugo do ispoljavanje saglasnosti s proklamovanom politikom.

Samo uz saglasnost različitih etničkih i kulturnih skupina gde se izražava želja za zajedničkim životom na jednom prostoru, dakle, samo uz takvu saglasnost koja priznaje razlike, moguće je suprotstaviti se politici koja sopstveno postojanje gradi na isključivosti a samim tim i na izvorištu sukoba.

Dakle, između pravnih normi i političkih poruka nosilaca vlasti zjapi provalija koju su ispitanici najbolje registrovali izražavajući netrpeljivost prema Crnogorcima u Srbiji.

Gotovo da nestvarno zvuči da crnogorski nacionalni identitet ne priznaje više od 60 odsto ispitanika doživljavajući ih prosto kao Srbe.

S tim u vezi intresantni su i stavovi prema identitetskim simbolima kao što su jezik ili crkva.

Iako 40 odsto ispitanika smatra da su srpski i crnogorski jezik isti, preko 50 odsto smatra da ta dva jezika nisu identična.

Iako je do 1920. godine Crnogorska pravoslavna crkva imala svoju autokefalnost i s tom činjenicom bila upoznata gotovo četvrtina ispitanika, ipak gotovo 60 odsto ispitanika smatra da Pravoslavna crkva u Crnoj Gori treba da bude deo Srpske Pravoslavne crkve, i gde više od 16 odsto ispitanika smatra da je Crnogorska pravoslavna crkva izmišljena crkva.

Kada gotovo 57 odsto ispitanika izrazi saglasnost sa stavom da je „bez vođe (je) svaki narod kao čovek bez glave“, onda razumevanje takvog opredeljenja govori u prilog činjenice da su autoritarni oblici vlasti predominantni i prihvatljivi na ovom području i da se društvena stvarnost u velikoj meri kreira od nosilaca vlasti.

Sve rečeno trebalo je da pokaže da heterogeno društvo može opstati ukoliko se ne favorizuje identitet većinske kulturno-etničke grupe osporavajući identitete manjinskih kulturno-etničkih grupa.

Kada građani jedne zajednice uvažavaju različitost kao osnov na kojem razumeju tuđi a i grade sopstveni idenitet oni obezbeđuju državi i postojanost i dugovečnost.

Kreatori političkih odnosa u Srbiji bez kapaciteta da grade državu na temeljima različitosti, za povratnu poruku, barem preko rezultata pomenutog istraživanja, dobili su podršku dobrog dela biračkog tela Srbije koje u negiranju ili omalovažavanju različitih identiteta (čitaj crnogorskog) misle da obezbeđuju budućnost sopstvenoj državi.

Čak i površnom poznavaocu političkih prilika jasno je da se na tim temeljima ne može obezbediti evropska budućnost države Srbije, prosto zato, jer na tim vrednostima ne počiva evropska zajednica.

Kada bi slično istraživanje sproveli i u Crnoj Gori došli bismo do onih rezultata koji bi dali realnu predstavu i o stavovima građana Crne Gore o srpskom kulturno-etničkom korpusu i tek na osnovu tih pokazatelja mogli bismo sagledati na kojim postulatima bi bilo moguće graditi dugoročne odnose.

Floskule o zajedničkoj evropskoj budućnosti koju ciklično serviraju političke elite sa srpsko-crnogoskog prostora možda imaju upotrebnu vrednost za određeni deo građana Srbije i Crne Gore i partnera uz EU ali neiskreno deluju ukoliko iza njih ne stoji stvarna potreba za priznavanjem različitosti.

Kapaciteti političke grupacije na vlasti za takvo, na različitostima temeljeno društvo, jednostavno ne postoje.

Autor je predsednik Udruženja filozofa, sociologa i politikologa „Polis“ iz Vrbasa