Crtica o Andriću

Tamošnji dom Ive Andrića i njegove životne saputnice Milice Babić temeljno je obnovljen pre nekoliko godina, tako da je sve je udešeno u tonu sa ličnostima čuvenih vlasnika toga dobra. I toga doba.

U njemu je sačuvan zamašan deo kataloga jedne genijalne karijere.

Od kuće se pružaju, vode „Andrićeve hercegnovske staze“ – pored znamenitih crkava Svetoga Spasa i Svetoga Đorđa, sve do Gradskog muzeja.

Skoro da i nema dileme: Andrićeva supruga i muza, Milica Babić je književna „Jelena, žena koje nema“ – po „blagosti, toplini, ljubavi, unutrašnjem senzibilitetu“ (ocena Andrićevog biografa Radovana Popovića, navedena u čuvenoj knjizi dr Vladimira Roganovića, „Andrić u Herceg Novom“).

U tišini njihovog hercegnovskog zabrana, sedeći u Andrićevoj radnoj sobi, zaronjen u prošlost, pristajem skromno uz njegov neporecivi kredo, sukcesivni triling: „doživeti, promisliti, zapisati“.

Naročito ta druga komponenta je tipično andrićevska u punom smislu. Andrić – na površini uzdržani, čak hladni diplomata, unekoliko introvertni stvaralac. U dubini pak – tanana, osećajna i suptilna ličnost koja čuva naklonost i iskrenost za odabrane.

Čovek koji je vazda pisao o istorijskim menama i nemirima, o lomovima u ljudskim dušama, nastojeći da sačuva sopstveni, unutrašnji mir.

Ne svakad uspešno. Sva je prilika da ga je najzad ponajviše (pro)našao sa Milicom Babić, baš u Herceg-Novom.

Pogled sa njihove verande ka modrom moru je „iluzija da putujemo ka savršenstvu“. Veliki pisac zapisuje: „Na putu ka oduhovljenju“…bivamo „bestelesni i srećni“ (Znakovi pored puta).

Za našeg jedinog nobelovca – i ne samo za njega – Herceg Novi je „grad večnog zelenila, sunca i stepeništa“.

I slavne arhitekture. A na više lokacija prolaznika dočekuje okrepljujući romor vode, „govor česme“, njen isprekidani kapljičasti šapat.

Koliko je prilično i moguće, poistovećujem se sa Andrićevim uživanjem „u neizrecivoj slasti njenog prisustva, koja je rasla i prelivala se…“ Dakako – Miličinog, te čarobne „Jelene, žene koje nema“.

A moje sopstvo i tada misli (i) na moju saputnicu Simonu, za nju kuca moje srce.

Andriću bez Jelene, alias Milice – a za mene u odsusutvu Simone – svako, ma i kratko razdvajanje, osobito na putovanjima, pa i na morskoj obali, kao da je prožeto nejasnim slutnjama, drhtavicom kao komponentom potpunog pripadanja onom drugom. Njoj.

Načas mi se ukaza prizor: neodoljiva kao sunce na zalasku, kao vedar dan, kao more u suton – Simona u Novom.

Profesorka književnosti u kući nobelovca! No, ona nipošto ne želi da kustosu muzeja otkrije koliko i sâma zna o liku i delu Andrića. Pušta tog učenog mlađanog čoveka da nadahnuto govori, a ona – pored nje, ja – pažljivo sluša.

Jedino se katkad „ubacuje“ jezgrovito, probranim rečima, baš kao što je tô, po pravilu, činio i Andrić u društvu, posebno za kafanskim stolom.

Pritom se sklad parčeta pučine koji viri između rta Mirište, sa tvrđavom Arzom na njegovom špicu, i rta Oštro – i nebeskog plavetnog svoda iznad Grada, besprekorno nadovezuje na Simoninu kompleksnu, slojevitu ličnost.

Dok je prati silina mog nezajažljivog pogleda, svaki put impresioniranog njenom nenametljivom aurom.

(Odlomak iz novele „Suve kapi 2“, Dosije studio, Beograd, 2024)

Autor je profesor univerziteta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.