„Baštovanstvo nije trivijalno“, kaže guru zdravog života Endrju Vejl. „Ono je, ili bi trebalo da bude, centralni i iskonski način ekspresije ljudskog života.“ Ovo važi i za sva ostala zanimanja. Sposobnost kultivisanja ideja, umetnosti, nauke ili proizvoda je fundamentalna karakteristika ljudskog bića. Upravo zato mi je uvek pomalo bola oči ona naša nategnuta podela na fizičke poslove, kao što su zemljoradnja, građevinarstvo… i na „intelektualne“ poslove poput, recimo, programiranja, ili novinarstva.

Dobar poljoprivrednik i dobar novinar u suštini rade vrlo sličan posao: oni koriste sirove resurse (zemlja – papir, seme – reč) da uz pomoć određenih znanja, tehnika i tehnologija stvore sofisticiran proizvod. Zašto onda jedno u korenu agrarno društvo kao što je srpsko ima problem da kultiviše polje slobodnog i nezavisnog novinarstva i od sirove informacije napravi sofisticiran proizvod? Zašto vina iz Srbije osvajaju medalje po svetskim sajmovima, dok se mnogi domaći novinari valjaju po sopstvenoj prljavštini kao zapuštena prasad?

            *Presstituisanje*: Činjenica je da domaći mediji boluju od teških boljki. Neki simptomi su lako uočljivi, poput medijske žutice, koja se prenosi presstitucijom. Od ostalih simptoma tu su i „pink eye“, Turetov sindrom i sl. Da li je sve to posledica negativne selekcije, gde su edukovani i etični novinari otišli da prave vino, dok su loši poljoprivrednici postali još lošiji novinari? Ili su dobri novinari pravili loše izbore pa su sklapali paktove sa svakojakim mračnim silama? Ili smo, ionako pomalo spori, još i posustali? Verovatno po malo od svega, i još ponešto.

            U „Alisi s druge strane ogledala“ Alisa se, uprkos neprekidnom trčanju, nije pomerila sa istog mesta. Tada je rekla: „Pa, u našoj zemlji obično stigneš na neko drugo mesto ukoliko brzo trčiš duže vreme, kao što mi to sada činimo“. „Spora je to neka zemlja!“, odgovorila je Crvena kraljica. „Vidiš, ovde je potrebno da trčiš koliko god možeš da bi ostala na istom mestu. Ukoliko želiš stići negde drugde, moraš trčati bar duplo brže od toga!“.

            Teorija „Crvene kraljice“ se u biologiji i evolutivnoj sociologiji koristi da slikovito objasni prirodni zakon prema kojem samo oni koji trče svom snagom uspevaju da ostanu u mestu (pošto i protivnici trče). Oni koji posustanu, ili još gore, zastanu, diskvalifikuju sebe iz trke uz snažan tresak o zemlju.

            Na istoj strani: Zašto je toliko teško shvatiti da smo svi mi, i vlast, i mediji i pojedinci, u suštini, na istoj strani. Delimo i prava i odgovornost za svoje postupke, uspehe i gubitke. Posao vlasti bi trebalo da bude da kultivišu medije; posao medija je da (odgovorno) drže na oku vlast da se ne ostrvi; a posao javnosti je da odgovorno raspolažu informacijama i da prave informisane političke izbore, a ne „iz inata“ ili iz afekta.

            Vlast koja se hvali kako „skoro nikad ne interveniše u medijima“ je neozbiljna. Mediji koji se bave trivijalnostima kod političara, umesto da se bave njihovom efikasnošću i etikom, jesu lakrdija. Javnost koja neselektivno konzumira sve ovo pa onda na izborima glasa „iz inata“ se ne razlikuje od konzumenata brze hrane koji u sebe trpaju big mek i koka-kolu, pa onda za svoje bolesti krive hormone ili genetiku. Svako tu ima i prava i odgovornosti, a još je Piter Parker znao da velika moć donosi i veliku odgovornost.

            *Who is watching the watchmen:* Čuvari statusa quo rade svoj posao besprekorno. Kod njih je onaj dokingovski „sebični gen“ najizraženiji. Kad sam se početkom ove godine vratio iz Kanade, zaredao sam po kancelarijama lokalnih organizacija i institucija koje se bave medijima, sa jednom jedinom rečenicom: „Recite mi kako mogu da pomognem?“ Reakcije su varirale od paranoičnih i drskih (još nikad nisam sreo arogantne ljude koji su istinski eksperti) do izrazito srdačnih. Rezultat, međutim, bio je isti. Niko me nije pozvao ni nazvao da priupita šta ima da ponudim.

            Mediji, kao i ostali stubovi srpskog društva, jesu žrtva naše najveće boljke: nedostatka javne i lične odgovornosti. Ne postoji suštinska odgovornost države prema medijima i javnosti, medija prema javnosti i državi i javnosti prema medijima i državi. Ne postoji svest karakteristična za visokorazvijena i funkcionalna društva da su interesi lični, ali odgovornost je javna. Svi smo u istom čamcu, ali u našem čamcu svi se svađaju i imaju svoju teoriju kako i gde čamac treba da plovi. U funkcionalnom čamcu ljudi nađu najkvalifikovanijeg među njima da upravlja, a onda svako doprinosi da čamac i doplovi do odredišta. U pitanju je preživljavanje, a ne lična sujeta.

            „Nacija ovaca izrodiće vladu vukova“, reče jednom novinar Edvard Marou. Zato dobroj državi trebaju kultivisani i prosperitetni mediji i javnost. Zato dobrim medijima trebaju uređeni i prosperitetni država i javnost. Zato građanima trebaju i dobra država i dobri mediji.