Crvene linije

Verodostojnije bi se „TO“ zvalo recimo „Privođenje Beograda i Prištine“ ili već nekako drugačije. Siguran sam da bi i vi mogli dati verodostojniji naziv za „TO“. No, vratimo se temi ovog teksta. A tema ovog teksta su crvene linije o kojima se eto opet priča i koje se neće prekoračiti zarad dostojanstva, interesa Srba na Kosovu i u Srbiji, a znate već i sami sve te kvazipatriotske rečenice koje se (zlo)koriste.

O crvenim linijama ne govore samo večiti u(ne)srećitelji građana srpske države već i jedan dobar deo opozicije kao i neki visoki predstavnici bivše vlasti (administracije u savremenom svetu). Pa dobro, šta je tu sporno, Markoviću, svaki čovek ima neke granice preko kojih se stvari ne rešavaju regularno i konvencionalno, pa valjda tako i država.

Verovatno bih i sam tako mislio da nisam poslednjih nekoliko decenija proveo u Srbiji i da nisam malo istraživao (ipak sam ja likovni umetnik, a trenutno likovni umetnici naveliko „istražuju“) baš pokušavajući da razumem to što bi mogli zvati kosovskim čvorom. U tom smislu, vrlo je poučan članak „Savremena istorija Kosova“ autora Damjana Pavlice na sajtu Peščanika od 19. septembra 2011. godine.

Tu autor u kratkim crtama priča o događajima na Kosovu i Metohiji nekad, a na Kosovu sad od 1900. godine do proglašenja nezavisnosti Kosova. Od pobuna albanskog naroda protiv turskih vlasti, odnosno Otomanske imperije, pa do osvajanja Kosova i šire od strane srpske i crnogorske vojske u balkanskim ratovima, pa mirovne konferencije itd.

Mnoge su se tu crvene linije povlačile tokom dvadesetog veka, a ono što je poražavujuće jeste činjenica da je svaka strana koja je bila u prevlasti na celokupnoj teritoriji Kosova ili na pojedinim delovima vrlo brzo vršila pritisak i pokušavala da promeni etničku strukturu na Kosovu, čak sa planovima o iseljavanju Albanaca u nenaseljene delove Turske po završetku Velikog rata.

Nisu Albanci tu bili nimalo bolji od Srba kad god su imali priliku, ali je veći deo dvadesetog veka Kosovo bilo ili u državi Srba Hrvata i Slovenaca ili u Kraljevini Jugoslaviji ili u potonjim Jugoslavijama, i uvek je bilo autonomno i uvek je većinsko stanovništvo bilo albansko. Vratimo se na crvene linije kojih je i s jedne i s druge strane uvek bilo, rekao bih previše, nekakva inflacija crvenih linija.

Ono čega nije bilo, a nema ni do današnjeg dana, jeste dobra volja da se sukobi prevaziđu i društvene i političke stvari razreše na korist građana koji tamo žive bez obzira na nacionalnost. Duga i neprekinuta istorija zla i nepoverenja kao da je uklesana u kamen, a istina je verovatno jednostavnija.

Takvo stanje stalnog vanrednog stanja i nerealnih planova očigledno odgovara političkim elitama jer ih oslobađa odgovornosti (Šta me pitaš o trafici kad Hilandar gori) s jedne strane, a omogućava im da sluđuju i truju narod, s druge strane, i da ga besomučno pljačkaju. Ne možeš sluđivati ljude na malim temama, mora to biti nešto veliko.

Setite se samo gospodina Karlovac, Karlobag, Virovitica. E, taj nikad nije u životu radio ništa objektivno a živi veoma bogato. U životinjskom svetu se to zove parazit. Setićete se vi mnogih koji do današnjih dana prodaju svoje srpstvo i to je jedino što umeju. Koliko god oni to skuplje naplaćivali, a sve je skuplje i skuplje, građanima će biti lošije, neizvesnije i besperspektivno.

E pa, dragi moji, vreme je da mi građani Srbije postavimo neke crvene linije prema njima. Pomoći će to i Srbima i Albancima na Kosovu a i tetkicama i domarima i mladim ljudima i Nedeljicama, ako ste me razumeli šta hoću da kažem.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.