„Čudna“ beogradska sećanja na Stefana Nemanju i Jerneja Kopitara

Svaki javni spomenik je u posebnoj relaciji sa javnim prostorom u kome se nalazi. Svaki spomenik je tako svedočanstvo o istorijskim vrednostima određene zajednice i svedočanstvo o njenim savremenim umetničkim dometima i ukusima.

Koliko može biti različit odnos ove dve sastavnice spomenika ilustruju dva spomenika nedavno podignuta u Beogradu. Počećemo sa prikazom mlađeg, spomenika Jerneju Kopitaru, koji je postavljen pre nekoliko meseci na skver na raskrsnici ulica Palmotićeve i Džordža Vašingtona, u koji utiče i Hilandarska ulica. Spomenik Jerneju Kopitaru? Na postamentu spomenika čija je visina oko 12 centimetara lepo je na dve strane ispisano ćiriličnim i latiničnim slovima: „JERNEJ KOPITAR 1780 – 1844“, a u produžetku „MESTO LJUBLJANA MESTU BEOGRAD“.

Nema sumnje, to je spomenik Kopitaru, ali gde je na njemu ili u njemu Kopitar? Na prvi pogled, da nema pomenutih slova, na spomeniku ne bi bilo ni traga ni glasa od Kopitara. Pa dobro, na spomeniku je napisano da je on uzdarje Beogradu Ljubljane, a darovanom Kopitaru se ne gleda u oblik. Osim toga, Slovenci su za Srbe uvek bili malo uštogljeni i na ćoše. Prethodno je Beograd LJubljani poklonio osvedočenu vrednost – bistu Vuka Karadžića čiji je prikaz srpski vajar Petar Ubavkić oblikovao u nekoliko navrata od 1889 do 1906.

Uz pomoć Gugla ipak sam doznao kakva je veza skulpture na beogradskom skveru i Kopitara. Autor skulpture, Matijaž Počivavšek je u dokumentaciji koja je bila deo prijave za konkurs za izradu spomenika naveo da će spomenik dimenzija 233x89x34 biti izrađen od bronze, da pravougaoni spomenik treba da podseti na knjigu, kao simbol saradnje Vuka Karadžića i Kopitara, te da prorez na knjizi omogućuje posmatraču da vidi šta je u njoj. Poseban značaj u celini skulpture ima rupa na vrhu koja se vidi tek kad se priđe spomeniku. Svetlost koja kroz nju ulazi u skulpturu predstavlja znanje kao u Platonovoj paraboli o pećini. Drugi elementi u prorezu podsećaju na linije i slova. Za praznu četverougaonu stranu spomenika autor je napisao da „čeka na otiske iz spoljašnjeg sveta“.

Površina spomenika, u celini, „na simboličnoj ravni prepliće i udružuje u likovni jezik dva pisma, latinicu i ćirilicu i time obeležava prijateljstvo i saradnju dva jezikoslovca, Kopitara i Karadžića“.
Od jedanaest idejnih projekata prispelih na konkurs 2018. godine žiri od devet članova među kojima je bio i Milutin Folić, u to vreme glavni urbanist Beograda, je za izvođenje izabrao Počivavšekov projekat. Žiri je svoju odluku obrazložio sledećim rečima:

„Kipareva interpretacija simbolizuje u tvarnom put od pećine prema svetlosti, što zahteva napor i upornost koje su bile karakteristike Jerneja Kopitara.“ LJubljančani su smatrali da Beogradu treba da poklone dobru skulpturu koja sadrži samo suštinske karakteristike Kopitareve delatnosti i karaktera i zato su odabrali Počivavšekovu.

Spomenik Kopitaru je više skulptura nego spomenik, vrlo oskudno povezana sa onim na šta treba da podseća, a usmerena pre svega na svoju čistu umetničku poruku. Problem je u tome što, da bi se protumačila kao spomenik treba preko gugla ili još komplikovanijih i sporijih puteva tragati za objašnjenjem šta je u njegovoj formi, osim same te forme, ono što je vredno pamćenja i spominjanja, rečju tragati za onim čega je on spomenik. Obrni okreni, za prosečnog prolaznika malo je Kopitara u ovoj dobroj skulpturi Matjaža Počivavšeka.

Nisam naišao na prigovor zbog mesta na koje je skulptura postavljena, premda verovatno ne bi bilo prigovora da se našla i par stotina metara dalje, na trgu čiji je naziv Kopitareva Gradina. Dakle, njen odnos sa prostorom i objektima među kojima se našla je usklađen.

Spomenik Stefanu Nemanji, koji je nešto pre spomenika Kopitaru postavljen na Savski trg ispred nekadašnje Glavne železničke stanice, izazvao je burne reakcije, jer je ne samo stručna javnost nego i prosečan svet iznosio ocenu da nije dobro usklađen sa okolinom u kojoj se obreo. Prevladao je utisak da je cilj naručilaca bila namera da posmatrača fascinira dimenzijama skulpture, a ne njenim vlastitim skladom i usklađenošću sa okolinom. U nekim od medijskih priloga koji su pratili podizanje spomenika slavodobitno je navedeno da je spomenik sa postamentom težak 80 tona, visok 23,5 metra i da kao takav predstavlja najviši spomenik na teritoriji Srbije. Prosečan prolaznik ispred Nemanjinog spomenika, za razliku od zapitanosti pred spomenikom Kopitaru, nije u dilemi kome je spomenik podignut.

Stefan Nemanja prikazan je u odeći velikog župana sa uzdignutim mačem u desnoj ruci i Hilandarskom poveljom u levoj. Postavljen je na neobičan postament kome pripada i znatan deo ukupne visine spomenika. Postament je arhitektonski prostor u obliku polomljenog vizantijskog šlema. U središtu unutrašnjosti je gornji deo paterice Svetog Save. Kroz stakleni deo poda vidi se da je deo paterice ispod nivoa tla, pa se javlja pitanje da li je ovaj podzemni deo spomenika uračunat u njegovu ukupnu visinu.

Unutrašnje površine šlema prekrivene su mozaikom koji je sudeći po boji i zvezdama na njemu bio inspirisan mozaikom kupole Gale Placidije u Raveni. Međutim, taj mozaik je samo podloga na koju su postavljeni reljefi sa scenama iz Nemanjinog života: bitka koju je vojevao protiv braće, sabor na kom se odrekao prestola, prenos njegovih moštiju sa Hilandara u Studenicu i na kraju Lozom Nemanjića. A ispod scena, takođe u reljefu su izliveni citati iz Nemanjinog žitija. Na prednjem delu glave paterice su ime i titula Stefana Nemanje, zatim reljefi njegovih zadužbina Hilandara i Studenice, uz njih krst i avers kovanice, vinova loza, grb, ptičice, leptir, orao, sirin, a na zadnjem delu citat iz Hilandarske povelje, ime vajara i godina nastanka spomenika (dva puta). Da ne ostane nespomenuto i to da nas natpis na podu obaveštava da su izradu platili Grad Beograd i Republika Srbija. Rečju, nema čega nema na postamentu spomenika Stefanu Nemanji i sve je to šareno i bogato.

Da bih doznao zbog čega je postament tako raspričan i, na kraju, ko je prihvatio da spomenik bude takav kakav je, posegao sam ponovo za guglom. A na guglu prvo nailazim na Program konkursa za javni i pozivni međunarodni otvoreni dvostepeni konkurs za izradu rešenja za spomen-obeležje Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu koji je objavljen u Beogradu 24. septembara 2017. godine. Kao konkursni zadatak spomen-obeležja postavljeno je „dostojno obeležavanje sećanja na jednog od najznačajnijih srpskih vladara, Stefana Nemanju“.

I dalje, napisano je da se očekuje „da spomen-obeležje svojim simboličkim određenjem i estetskim, oblikovnim i prostornim kvalitetima prenese poruku sećanja na Stefana Nemanju, primarno kao vladara, i uspostavi skladan odnos sa zadatom prostornom situacijom“. Dimenzije spomenika, posebno visina, ograničene su u konkursnoj dokumentaciji pitijskom formulacijom: „Visina spomen-obeležja nije unapred određena, niti ograničena, očekuje se da uz poštovanje uputstava iz konkursnog zadatka, visina odgovara karakteru predloženog rešenja.“

Na konkurs se prijavilo dvadeset sedam umetnika od kojih je za sledeći stepen izabrano šest radova. Na kraju konkursa – neki misle i pre konkursa – žiri je za realizaciju izabrao predlog ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova.

Zadatak je postavio i projekte izabrao žiri u sastavu: Nikola Selaković, generalni sekretar predsednika Republike Srbije; akademik Svetomir Basara, vajar; Emir Kusturica, reditelj; prof. Miodrag Živković, vajar; akademik Vladimir Veličković, slikar; Nebojša Đuranović, slikar; prof. dr Sima Avramović, dekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu; Milutin Folić, arhitekta, glavni urbanista grada Beograda i Goran Vesić, gradski menadžer grada Beograda.

Kad se sravni postavljeni zadatak i Rukavišnjikov odgovor na njega, ne bih se usudio potvrditi da je odgovor tačan zbog toga što po gotovo svim stručnim procenama spomenik nije uspostavio „skladan odnos sa zadatom prostornom situacijom“, već u njoj neprimereno strši. Razlog tome možda treba potražiti u činjenici da u žiri nije bio uključen arhitekta iz reda konzervatora. Ako je prioritetni zadatak bio da spomenik „prenese poruku sećanja na Stefana Nemanju“ za pretpostaviti je da ta poruka treba da sadrži proverene istorijske podatke. To sa Rukavišnjikovim spomenikom nije slučaj. Da je u žiriju bio istoričar možda u ruci velikog župana ne bi bila Hilandarska osnivačka povelja s obzirom da ju pisao kao monah Simeon, nakon što je sišao sa srpskog prestola. Teško da bi u prisustvu istoričara prošla ideja da kao simbol srpsko-vizantijskih odnosa u vreme dok je Nemanja bio veliki župan i kao dominantni simbol spomenika Nemanji bude izlupani vizantijski šlem.

Možda se ne bi prihvatilo ni „kreativno“ tumačenje paterice Svetoga Save kao Nemanjinog vladarskog žezla. Možda bi se zapitali da li na Nemanjinom saboru, na kome je predao vlast sinu Stefanu treba biti prikazan i Sveti Sava koji je u to vreme monah na Svetoj Gori, i uz njih nepoznati monah. Da je uz konzervatora i istoričara u sastav žirija bio uvršten i neki istoričar umetnosti ili likovni kritičar možda ne bi za rešenje spomen-obeležja Stefanu Nemanji, nadglasavanjem stručnih članova od strane političara i pravnika, bilo usvojeno rešenje koje ne odgovara „velikom izazovu umetnosti i naše istorije“, kako je u svojoj ostavci na članstvo u žiriju naveo vajar Miodrag Živković. Pomenimo i da je Vladimir Veličković javno objavio da nije glasao za rešenje Rukavišnjikova.

Ono po čemu su beogradski spomenici Jerneju Kopitaru i Stefanu Nemanji potpuno različiti je način i količina prisustva u skulpturi ličnosti kojoj se spomenik podiže. Rekoh da je po mom sudu u spomeniku Kopitaru premalo Kopitara, a previše skulpture. U spomeniku Stefanu Nemanji znatno je više Nemanje i svega drugog, nego skulpture. Ako nam nije dato da u novije vreme dobijamo spomenike u kojima su forma i sadržaj u primerenoj razmeri, ja bih se radije priklonio dobroj skulpturi koja nas upućuje na traganje za prikrivenim spomeničkim sadržajem nego logoreičnom, mastodontskom, pa i spomeniku sumnjive istorijske verodostojnosti kod koga samo zanatski deo vajarskog posla nije upitan.

Autor je nekadašnji direktor istorijskog muzeja Srbije