Čujemo se u 20.05

Te dve reči svake večeri od 20 sati i 5 minuta odjekuju širom Srbije od Preševa do Horgoša, i strašno onespokojavaju našeg tiranina i njegovu armiju u rasulu, od naprednih botova u javnim preduzećima plaćenih novcem poreskih obveznika, preko „nezavisnih analitičara“ dobro uhlebljenih na budžetu, do urednika partijskih glasila sa licima hijena i malobrojnih ozverenih saradnika koji panično trčkaraju po palubi naprednog Titanika grozničavo tražeći pojas za spasavanje.

Panika je tolika da njenom smirenju više ne doprinose ni organski proizvodi sa Jovanjice koji se izgleda obilato konzumiraju pre svakog obraćanja javnosti.

U apotekama je naglo opala prodaja vazelina, gase se lažni nalozi na društvenim mrežama, kupuje se boja za kosu i veštački brkovi, vežbaju se stihovi pesme „Bagra“ da se zapeva kada krene kolona ispred kuće ne bi li se klecava kolena nekako priključila maršu slobode.

A lupa se u šerpe tek dva dana. Srpska se šerpa s prozora čuje toliko da odzvanjaju sve kancelarije na Andrićevom vencu. Sa tendencijom da taj zvuk odjekuje uskoro na svim ulicama i trgovima pobunjene Srbije.

Jer dara je prevršila meru. Šerpovanje je s razlogom prouzrokovalo paniku. Zlatna nemanjička kašika tupo udara u prazan srpski tanjir, koji je nemoguće napuniti sa falsifikovanih 100 evra. Niti je klutlačom narodnog besa moguće zahvatiti onih 100 evra koje tiranin vraća kao sitan kusur od opljačkanih plata i penzija koje je revnosno otimao četiri godine. Jer ljudi su se oslobodili straha.

A zna se kako se u Srbiji završava lupanje u šerpe i poklopce i šta sledi kada strah ustupi mesto narodnom besu. Lupanje u šerpe se na kraju pretvori u lupanje na vrata i ono čuveno:

„Otvaraj u ime zakona, došao je konobar da donese račun za Gazivode, za šoping u Milanu, za Olivera Ivanovića, Omera Mehića, Staniku Gligorijević…“

Adrese stanova i vila na Dedinju koje je kupila tetka iz Kanade su manje više poznate, tako da teči iz Krušika neće biti problem da uruči pozive za davanje izjava kako bi se objasnilo gde su pare od PKB-a, Beograda na vodi, RTB Bor, Jovanjice, Krušika…

Mnogo je neprijatnih pitanja koje je nemoguće gurnuti pod tepih. Jer pod tepihom više nema mesta. Tamo su gurnuli žrtve iz Obrenovca, Savamalu i nesrećno ubijenog Slobodana Tanaskovića, koga su kidnapovali u noći crnih fantomki, helikopter, naplatnu rampu u Doljevcu…

Pod ubuđalim memljivim tepihom odlagani su skandali i afere osam godina i on je nedovoljan da prekrije tu hrpu osione bahatosti i prostačkog primitivizma koji je na svako pitanje odgovarao sa:

„Pa šta!!!“

Pa ništa, paštajci naši. Ništa. Ali ta hrpa, osam godina gurana pod tepih, narasla je do plafona i sasvim je ogoljena, baš kao i vaša napredna zločinačka vlast. A ovo više nije pitanje vlasti. Ni politike.

Ovo je pitanje elementarnog ljudskog dostojanstva i slobode. Probuđena Srbija naprednim vlastodršcima svake večeri u 20 sati i 5 minuta poručuje:

„Slobodni smo ljudi a ne potlačena raja tamnog vilajeta. Slobodni smo građani Republike Srbije a ne podanici beogradskog pašaluka.“

Uveren sam da će ta poruka u Srbiji ubuduće važiti za svakoga ko pomisli da ovom zemljom vlada, umesto da upravlja.

Ali da bi to tog stadijuma došli, valja posao dovršiti do kraja. Valjalo bi da zveket lanaca u Srbiji koji je prerastao u lupu u šerpe, zamenimo uzdahom slobode i olakšanja. Da objasnimo tiraninu da je kraj. I da je i za njega i za nas najbolje da to shvati i prizna.

Jer možda je ova vlast uspela sebi na glavu da stavi fantomku a nama na nos i usta masku. Ali pluća slobode znaju da dišu i sa maskom i bez maske. U zemlji bagre, srama i stida ljudi ne pristaju da budu broj, koji će neki od lekara koji su Hipokratovu zakletvu zamenili zakletvom naprednim vlastodršcima saopštiti na konferenciji za novinare svodeći ljude na hodajuće procente.

Jer u ovoj zemlji očigledno ima ljudi koji su 100% satkani od slobodoljublja, prkosnog ponosa, dostojanstva i hrabrosti.

Svake večeri u 20 časova i 05 minuta oni pokazuju da su slobodni ljudi Srbije prava većina i elita u Srbiji.

Ti obični ljudi koji žele sebi i svojoj deci da vrate veru da se i u Srbiji može pristojno živeti od poštenog rada, da se isplati biti pošten, da treba ustati protiv zla pa makar stajao sam, da vredi biti nesebično plemenit ne tražeći za to nagradu, da je moguće podeliti sa onim ko nema a ipak se čestito i vredno trudi da zaradi, da se darivati može i bez kamera, da je solidarnost naša snaga, da se u Srbiji može živeti zato što se želi a ne zato što se mora, naše su svetlo na kraju tunela.

Baklja slobode u rukama tih ljudi i gromki poklič iz miliona poštenih grla su svetionik i putokaz ka kome je krenula naša lađa.

I nema više tog vetra koji će pocepati jedra slobode, i nema tog lanca i sidra koji će tu lađu ustaviti u vrtlogu laži, nasilja, prostakluka i zločina. Razvijena su jedra slobode i barjaci dostojanstva, pokidani su lanci i sindžiri koji su našu lađu držali usidrenu na razbojničkom doku prepuštajući je gusarima i olujama.

I taj slobodoljubivi narod ne traži ni kormilara, ni navigatora, ni kapetana lađe. Svetionik slobode vodi naš brod ka mirnoj luci, a kormilo je u sigurnim rukama probuđenog naroda.

Čujemo se u 20h i 05min. A uskoro se i vidimo!

Autor je aktivista Građanskog otpora