Ćutanje je podjednako loše kao i promocija zločinaca

Efekte njihovih pogrešnih poteza osetiće svi tek u skorijoj ili daljoj budućnosti. Upravo zato nije jasno zašto većina na političkoj sceni ne oseća tu vrstu odgovornosti kada danas kreira takvu atmosferu u društvu zbog koje ćemo, sva je prilika, vrlo brzo osetiti posledice. Situacija je, trenutno, alarmantna. Kao da je neko, u napadu histerije, otvorio Pandorinu kutiju iz koje iskače želja za rehabilitacijom devedesetih.

Pored novog urednika Novosti, direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti i sijaset drugih likova kojima je vreme stalo u tim mračnim devedesetim, vlast je odlučila da rehabilituje i osuđene ratne zločince, odajući im počast na zvaničnim događajima, kao Vulin i Selaković u Nišu. I to nije sve. Vlada je dala garancije za privremeno puštanje na slobodu Ratka Mladića, valjda kao uslugu za odbijanje izručenja radikala.

Kao i uvek, Aleksandar Vučić nije direktno učestvovao u tome, osim što je u Rumi branio pravo Veselina Šljivančanina, još jednog osuđenog ratnog zločinca, da ga, kako kaže, pozdravi. Pozdravio bi ga i Aleksandar Šapić, ali nije bio pozvan na pomenuti događaj. Šljivančanina, ne Vučića.

I kada svako normalan očekuje da građanska Srbija digne glas na sve pomenute događaje i ljude, da barem „oštrim saopštenjem“ osudi poteze vlasti zbog kojih možemo opet da završimo u rovovima iz kojih bismo se, ovaj put, teško izvukli, zavladala je neprijatna tišina. Niko ni da se namršti, da ne izgubi neki promil na ivici cenzusa zamerajući se većinskoj Srbiji koja smatra da je svaki general bezgrešan, pa makar bio i osuđeni ratni zločinac.

A kako i da reaguju kada su im, od mogućih sukoba u regionu, važnije rupe na putevima i okićen grad u oktobru. S druge strane, kako da reaguje opozicija kada u sopstvenim redovima i sama rehabilituje svoje „julovce“, Legijine drugove i izdavače i otvoreno, u sam partijski vrh, postavlja one ljude koji su osporavali optužnicu za ubistvo Đinđića i bili zagovornici teorije o trećem metku. Naravno da od te i takve opozicije i ne može da se očekuje da ima uopšte nameru da progovori o sramnoj promociji ratnih zločinaca. Oni su ti koje, ne da nismo čekali, nego nikako da im vidimo leđa. I pre i posle petog oktobra oni su taj sistem koji nikako da promenimo.

Pored ćutanja partija – koje postoje duže od smišljanja imena za novi pokret – na rehabilitaciju devedesetih, potpuno je predvidivo u kom će pravcu delovati i novi pokreti. Savez Jeremića i Jankovića, posebno nakon besmislenih zahteva iznetih na neobjašnjivom mitingu, na kojem ni sam organizator kao da nije imao želju da postigne uspeh, svakako neće biti ta linija odbrane od duhova iz devedesetih. Od celokupne organizacije mitinga uspešno je bilo samo javno deklarisanje celokupne opozicije ko podržava ili ne taj skup. Imajući u vidu da nije bilo puno ljudi, a da je okupljanje podržao veliki broj opozicionih partija, vlast je jednostavno ponovo „zatresla mrežu“. A kako i ne bi – okvir gola ostao je prazan. Zanimljiv rezultat, neko bi pomislio da je utakmica nameštena.

Kada bi postojala politička odgovornost koja podrazumeva da se vidi dalje od jednog izbornog kruga, onda vlast i opozicija ne bi igrali fudbal na male golove. Onda opozicija ne bi ćutala na Dačićeve izjave o petom oktobru ili na rehabilitaciju svih zala iz devedesetih. Jer i ćutanje je podjednako loše kao i promocija ratnih zločinaca. Vlast je odgovorna jer skreće sa politike koju je kandidovala, a to je moderna evropska Srbija, a opozicija zato što to nemo posmatra. Ali toga nema.

Ko onda može da garantuje da alternativa ovoj vlasti, baš zato, ne postane krajnja desnica? A sve ide upravo u tom pravcu.

Autor je član Predsedništva LDP