Ćutanje je zlato za odbranu od korone

A svakako niko ne želi ni da izgubi posao, da mu se zatvore radnje u kojima se snabdeva, da mu deca odrastaju na onlajn lekcijama.

Makar samo iz tog razlog ukoštac sa virusom treba se baciti mudro i sa filigrantskom preciznošću, dakle potpuno suprotno trenutnom pristupu rezignirane anarhije praćene oštrim „zatvaraj sve“.

Većina zaraženih u proseku zarazi manje od jedne osobe dok je mali broj superprenosilaca izvor velikog broja infekcija – studija za studijom pokazuje da je 10-20% posto situacija zaslužno za preko 80% zaraženih.

Radikalne mere poput totalnih zaključavanja su imale opravdanje na početku, kad o virusu skoro ništa nismo znali.

Nedovoljno koristimo to da više nije tako.

Sada znamo da su maske veoma korisne ali nisu dovoljne.

Distanca uglavnom pomaže.

Dezinfekcije ruku i površina ne škode ali mnogo ni ne pomažu.

Rukavice su nepotrebne.

A postoji još nekoliko drugih važnih faktora koje jednako utiču na verovatnoću širenja zaraze.

Zamislimo da je svaki nosilac virusa jedan mali dimnjak koji izlazi iz usta – kada se taj dimnjak dimi, virus se izbacuje u okolinu a udisanje dima (virusa) dovodi do zaražavanja.

Iz ovog jednostavnog modela vidimo zašto pomažu maske – jer blokiraju stvaranje dima, a u nekoj meri i njegovo udisanje.

Takođe je jasno da će dim iz dimnjaka teže da dođe do vas ako ste na većoj u odnosu na manju udaljenost.

Međutim ovaj model ukazuje i na neke druge veoma važne parametre: intenzitet dima (nije isto pričati, vikati ili pevati – zaraženi čovek koji ćuti emituje oko 50 puta manje virusa od zaraženog koji glasno govori), zapremina prostora (otvoren je bolji nego zatvoren, ali nisu ni svi zatvoreni prostori isti), vreme provedeno u prostoru (količina virusa je približno kumulativna) i provetravanje prostora (promaja uspešno rasteruje dim tj. virus).

Do sada je već urađeno mnogo praćenja zaraženih, mesta na kojima su se zarazili i načina prenošenja virusa.

Mesta za koja se nekad mislio da će biti legla zaraze (gradski prevoz, avioni, samousluge, škole) pokazala su se kao relativno bezbedna dok su u prvi plan izleteli kafići, restorani, teretane i bogomolje; benigne aktivnosti poput probi hora su se pokazale kao jedne od najrizičnijih.

Nisu svi prostori jednako opasni, a isti prostor može biti prilično bezbedan ili veoma opasan u zavisnosti od aktivnosti koja se odvija u njemu.

Đački autobus u kojem se deca smeju i dovikuju je opasnije mesto od gradskog prevoza.

Koncert opere ili hora u istoj sali je opasniji od koncerta simfonijskog orkestra.

Zaražen nastavnik je, po odeljenje, opasniji od pojedinačnih učenika.

Taksista ili frizerka sa kojima se može lepo popričati su, nažalost, daleko rizičniji od nadrndanog tipa koji samo otaljava svoj posao.

Generalno govoreći, važi neintuitivno pravilo da su prostori u kojima su ljudi koji se poznaju opasniji od onih u kojima borave nepoznati.

Razlog je taj što, kad se ljudi poznaju, oni vole da popričaju.

A malo stvari nosi tako visok nivo rizika kao razgovori – ako se nalazite pored zaraženog koji ćuti, vi ste, čak i bez maske, skoro bezbedni.

S druge strane, ako sa njim krenete u dvočasovnu vožnju automobilom u kojoj se prisećate starih dana, maska vas neće spasiti.

Virus se, generalno govoreći, ne prenosi preko površina.

Previše pažnje i previše resursa se usmerava na pranje ruku umesto na masovne emisije virusa preko govora i vikanja.

Javni prevoz koji je od životne važnosti za milione ljudi je svuda stalno na tapetu iako je čak i studija GSP-a utvrdila da je zaraženo „samo“ 3% vozača, dakle brojka niža od proseka populacije.

Glavni argument protiv prevoza je gužva, ali najveća opasnost u prevozu nisu ljudi koji se ćuteći voze na posao već oni koji sa mobilnih telefona naširoko raspredaju dnevne događaje, neretko povlačeći masku sa usta da bi bili što razgovetniji.

Pre nego što se krene sa drakonskim merama sa ogromnim posledicama po život – policijski čas, ograničenja kretanja, redukcije javnog prevoza – treba isprobati neophodne mere koje do sad ne samo da nisu zahtevane nego ni dovoljno preporučivane.

Prva i najosnovnija bi bila zabrana korišćenja mobilnih telefona (osim tekst-poruka) u zatvorenom prostoru pa čak i u redovima na otvorenom.

Telefonski razgovori bi morali biti strogo zabranjeni u gradskom prevozu, u svim čekaonicama a posebno bolnicama, u samouslugama, tržnim centrima.

Druga važna mera su otvoreni prozori – svuda gde je to iole moguće, što više i što duže.

Dakle, trudimo se da ćutimo što više, naročito u tesnim prostorima.

Nemojmo drugima postavljati pitanja i davati im šansu da se raspričaju.

Ne upuštajte se u razgovore u teretani jer je razgovor kroz dahtanje virusni ekvivalent urlanja.

Nemojte se voziti automobilom sa ljudima za koje niste 100% sigurni da nisu zaraženi; ako već morate, otvorite sve prozore.

Nije baš super provod, ali bolje od brojanja mrtvih i sedenja u četiri zida a sve je izvesnije da će nas snaći obe stvari.

Autorka je naučna saradnica u Institutu društvenih nauka