Ćutanje „predsednikovog“ govornika

Niste?

Pa niste ni mogli da vidite. Univerzitet na kome se u naprednjačkoj režiji iz vrha Pokrajinskog sekretarijata za visoko obrazovanje u Rektorski kolegijum bira propali kandidat za dekana u istom izbornom ciklusu na jednom od fakulteta Univerziteta, pa mu funkcija dođe kao utešna nagrada, teško da će imati interesa da išta kaže protiv onih koji su ih na funkcije postavili.

I tako, umesto da kao autonoman Univerzitet stanu na stranu istine, oni se prave nevešti: „Kakav plagijat? Gde?“. Već čujem horski odijum koji me uverava da pomenuti nemaju članske karte SNS-a. Pa šta?

Nemam ni ja člansku kartu nijedne od opozicionih stranaka pa ih svejedno podržavam u odluci za bojkot izbora.

Razlika je u tome što ja nisam na funkciji i predstavljam samo sebe, dočim pomenuti predstavljaju Univerzitet. Nažalost. Jer, makar čestitka, ako ne i podrška BU tokom manične kampanje protiv njegovih mislećih ljudi u danima odluke o plagijatu jednog ministra, najmanje je što je drugi po veličini univerzitet u zemlji, a koji voli da misli da mu isto mesto pripada i po kvalitetu, trebalo da uradi. Međutim… ništa.

Muk.

Pisao sam ovde već o tome, u nadi da ću probuditi uspavane. U međuvremenu onaj spisak podrške građanskim protestima iniciran od strane najuglednijih profesora BU ostao je na 1.500 potpisa. Na protestima u Novom Sadu nema više ni onog jednog kolege kojeg sam ponekad viđao.

DŽaba sam krečio. O čemu se radi? Da li su moje kolege, kao i jedan naš poznati pisac, razočarane karakternim osobinama našeg naroda, pa neće da gube vreme? Prosto, uzaludno je, kaže pisac… ko garantuje da iza ovog neće doći gori! Pa niko, mislim. Kao što ljudima u Draču, trenutno, niko ne garantuje da se sutra neće dogoditi novi, veći zemljotres.

Pa ipak oni raščišćavaju ruševine, popravljaju šta se može popraviti… Prosto, ljudski je boriti se. Ne i na Novosadskom univerzitetu. DŽaba sam krečio.

Ne može se od Univerziteta, čiji raniji rektor kao član komisije favorizovanom kandidatu potpisuje izbor za asistenta, svestan da je ovaj u prijavi prećutao (sakrio!) bitan detalj svoje biografije koji ga po Statutu diskvalifikuje za izbor, ne može se od takvog Univerziteta očekivati da taj, ili neki drugi njegov prethodni čelnik, istupi sa moralnim kvalifikacijama koje su neminovne kada je plagiranje u pitanju.

A da li se od Univerziteta, na kome dekan jednog od fakulteta na mitingu vladajuće stranke govorom podržava njenog predsednika, može očekivati išta više nego da taj univerzitet krotko pazari nagradu u vidu zgrade naučno-tehnološkog parka? Malo li je?

A šta se može očekivati od Univerziteta koji ne zaštiti svog uglednog alumnija, i vrhunskog delatnika svog poziva, a kome novo, osvetničko rukovodstvo fakulteta na kom je davno doktorirao poništava doktorsku disertaciju iz formalnih razloga nedostatka nekog pečata, ili neke prijave?

Kao što se od takvog Fakulteta na istom Univerzitetu nije mogao očekivati nikakav komentar, a kamoli borba za kvalitet visokog obrazovanja, a povodom donošenja Lex specijalisa koji je legalizovao desetine (stotine?) doktorata godinama izdavanih na neakreditovanim studijama privatnih univerziteta.

A šta da radi Univerzitet na kome raniji dekan jednog fakulteta na nezakonit način, tj. protivno Statutu Univerziteta i Statutu Fakulteta, obezbedi napredovanje članu svog tima, jednom od prodekana?

Može li taj univerzitet, koji zatim ne ulazeći u meritum stvari, lakonski oslobađa etičke odgovornosti istog dekana, može li, dakle, takav Univerzitet da radi išta drugo nego da „ne talasa“? A kakva autonomnost se može očekivati od Univerziteta koji je pun dece nekadašnjih rektora (decu članova rektorskog tima nećemo brojati), i dece dekana, i dece profesora,… pa mu Univerzitet dođe kao porodično preduzeće?

A šta da radi Univerzitet na kom se drže „rezervni položaji“ državnim funkcionerima, a na koje se ovi vraćaju kada izgube državne i partijske funkcije, odnosno kada se „užele studenata i naučnoistraživačkog rada“? Kakav je to Univerzitet na kome je moguće da oni koji vladaju državom istovremeno vredno drže nastavu studentima, i konsultacije, i marljivo pišu naučne radove… pa zasluženo napreduju?

Koji posao od ta dva oni rade u kapacitetu „do jedne trećine radnog vremena“? Ali šta da radi takav Univerzitet? Mogu li ljudi na tom Univerzitetu da urade nešto više, umesto da samo rezignirano odmahnu rukom i kažu: „Pa vidiš, svi su oni isti!“?

Konačno, mislim o Univerzitetu gde se na jednom od fakulteta, na predmetu Metodologija naučnoistraživačkog rada, na doktorskim studijama, po Planu i programu obrađuje i metodska jedinica koja se bavi pitanjem akademske čestitosti.

Ista se obrađuje na primeru Jana Hendrika Šona, bivše „zvezde“ prirodnih nauka kome se smešila i Nobelova nagrada, a kome je zbog najtežeg oblika plagijarizma – fabrikovanja rezultata, Univerzitet Konstanz 2004. g. oduzeo prethodno stečenu titulu doktora nauka. Razmišljam da li će na tom Fakultetu smoći hrabrosti da ovaj primer, koncipiran pre mnogo godina, zamene primerom iz domaće prakse. Trebali bi.

Domaći primer je mnogo ubedljiviji. Ipak pamuk ne raste u Srbiji.

Autor je profesor u penziji Univerziteta u Novom Sadu