Ćutanje priziva "kristalnu noć"

One koji su za jednu noć porušili deo Savske mahale i to baš tamo gde je trebalo.

Knjaz je pomenutim preseljenjem hteo da napravi mesto za novi srpski Beograd, barem je tako u Danasu pre osam godina pisao B. Cvejić. Kneževi potomci su takođe hteli prostor za jedan novi Beograd pored savske vode. Koliko se zna, u Knjaževo vreme nije bilo nekih javnih protesta, možda nešto istija po savamalskim krčmama, ali se sve tu i završilo. Danas, skoro posle 200 godine sve je drukčije. Niti je Vučić ondašnji Knjaz, niti je Siniša Mali ondašnji Ilija Čarapić, niti se novi Beograd gradi po evropskim uzorima kao ondašnji, već po arapskim. Dvesta godina su dvesta godina, menjaju se knjazovi, menjaju se gradonačelnici, menjaju se i urbanistički nazori.

Pa šta u tome ima loše, pa ko tera Beograđane da žive u Beogradu na vodi, pored toliko ispražnjenih sela. A i oko tog rušenja, pa zar to što je porušeno nije bilo ruglo Beograda koje je “zasluživalo” da bude srušeno, danju a ne noću. A ima još ruglovitijih delova Beograda koji “zaslužuju” rušenje.
I, mnim da je u tome kvaka. Postoji ruglo, ne jedno već više, postoje rušitelji, i to ne samo ovi, već i mnogi drugi…Preći će im u naviku i onda je vrag odn’o šalu! Ćutanje i prećutkivanje priziva “kristalnu noć”.

Bilo bi najprostije, ali i najmanje tačno, reći da je reč o budalaštini nekog iz blizine vrha vlasti, a da je ta vlast još budalastije počela da se vadi i što se više vadila to se više uvaljivala u političku kaljugu. Sve da i jeste da se neko dodvoravao vrhu vlasti ili da je pogađao misli pomenutog vrha, budalaština ostaje budalaština.

Voleo bih da je baš tako kao što napisah, ali se bojim da je u pitanju nešto drugo ili da bi moglo da bude nešto drugo. Koga je zmija ujela i guštera se plaši. A zmija je ne jednom ujedala ovaj narod i zato je sigurnija blagovremeno aktiviranje mungosa.

Ne znam koliko se putuje od rušenja u Savamali do, daleko bilo, „noći dugih noževa“, ali se u svakom slučaju valja stalno prisećati stihova onog nemačkog popa, Martina Najmelera. 

Tekst je objavljen u specijalnom izdanju Danasa „Dosije Savamala“ 26. juna 2016.