Čuvajmo Danas od lažnih prijatelja

Tada sam i ja – kao mnogi drugi koji su sarađivali sa njim – upoznao i zavoleo Grujinu dobrodušnu jednostavnost i njegovo umeće da sačuva dobro raspoloženje i u najgorim trenucima, što mu nimalo nije smetalo da bude nepokolebljivo odlučan i retko hrabar čovek.

Zato mislim da znam zašto ga se njegovi prijatelji i kolege sećaju kao „jednog od zarazno optimističkih ljudi“, kakvog ga se seća Rade Radovanović, kao „čoveka ležernog, jednostavnog, bez krupnih reči“ , kakvog ga pamti Slaviša Lekić, kao „dobrog duha“, čoveka „toplog, sasvim pozitivnog, dragog“, kako o Gruji svedoči Ljubica Marković.

I takođe mislim da razumem zašto je on istovremeno i za svoje kolege i prijatelje bio i ostao primer čoveka koji je pokazao da je mogućno odupreti se nasilju, sačuvati lični integritet i dostojanstvo profesije i kad se čini da je to nemoguće, to jest uprkos svemu, uprkos njima, kako stoji u naslovu njegove knjige – Danas, uprkos njima. Prvih hiljadu dana.

Ova Grujina knjiga je dragoceno svedočanstvo o Srbiji krajem 1990-ih, o vremenu nasilja, progona i likvidacija protivnika vlasti i najgorih, u srpskoj istoriji nezapamćenih ratnih zločina učinjenih u ime srpske države i naroda, o Srbiji pod bombama Nato pakta.

Neveselo, mračno, olovno vreme i prirodno je što bismo ga najradije zaboravili. I sam Gruja, pripremajući ovu knjigu 2012. godine, primetio je da je mnoge mučne stvari bio potisnuo u zaborav, i da mu se one čine kao nešto nestvarno, nemoguće i zapitao se: „Bože, zar se zaista sve to događalo?“

Ovo njegovim sećanjima na teške prve godine Danasa daje posebnu vrednost, posebnu snagu, jer Gruja svedoči o tome da je sećanje na pretrpljeno nasilje traumatično i bolno, i da je potrebna odlučnost i hrabrost ne samo da bismo se oduprli nasilju kad se ono događa nego i da bismo ga oživeli u sećanju.

A bez našeg sećanja nasilje se slobodno obnavlja i ponavlja. I evo, na krilima kolektivne amnezije, nasilje naše današnje vlasti i njenih pomagača prema neistomišljenicima danas je sve otvorenije i direktnije, posebno prema onima koji – kao Danas – nastavljaju da se sećaju i bore za svoju slobodu „uprkos njima“.

Ali, kad se sećao onih uprkos kojima se Danas održao, Gruja nije mislio samo na represivni aparat kojim je 1998. i 1999. upravljao ministar informisanja, danas predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, nego se to odnosilo i na neke ljude koji su, kako je govorio, „imali navodno demokratski pedigre“.

Boreći se za opstanak Danasa, nailazio je i na takve u neku ruku neočekivane protivnike, i uverio se da su oni možda i veća prepreka za očuvanje slobodne reči i demokratske javnosti od nacionalista i autokrata na vlasti.

I to njegovo svedočanstvo je i danas izuzetno važno; oslobađa nas iluzije da represija ima samo jedan izvor i samo jednu boju. Oslobađa nas iluzije da i danas sloboda i slobodni mediji imaju samo jednu vrstu lako prepoznatljivih protivnika.

Zato čuvajmo sećanje na Gruju i čuvajmo njegov Danas i od ovih prepoznatljivih neprijatelja slobode i od njenih lažnih prijatelja.

U suprotnom, čeka nas vreme kad će neki dokoni ljubitelj starina naići na primerke jednog davno zaboravljenog lista koji se zvao Danas i reći: „Bože, zar su zaista ovakav list i ovakvi novinari postojali?“

Autor je etnolog-antroplog