Čuvamo Tita od „mrzitelja“ i vandala: Dnevnik Svetlane Broz

Petak, 5. april

Čitam danas da Predsednik poziva sve u Srbiji da se bore kako bi sprečili svet da u Ujedinjenim nacijama donese rezoluciju o genocidu u Srebrenici. Neobično! Mogli su da ga kreiraju, tehnički izvedu streljanje 8.000 muškaraca i dečaka u dva dana, prekopavaju masovne grobnice i preseljavaju posmrtne ostatke da bi sakrili zločin, a kada su tužioci i sudije UN-ovog suda dokazale i pravosnažno osudile neke od organizatora tog kosmičkog zločina, o čemu je ceo svet izveštavao, taj isti čovek nikada nije priznao genocid, kao da ga je sam kreirao i izveo.

A nije! Bio je tek šegrt u Miloševićevoj radionici, ali je brzo učio i već četiri godine kasnije postao ministar informisanja u vladi svog Majstora.
Danas mi novinarka „nezavisnog“ medija nije dozvolila u emisiji uživo da završim misao o predstojećoj rezoluciji UN-a o ulozi Srbije u genocidu nad Bošnjacima 1995.

A bila je jednostavna ta rečenica: Umesto što pokušava korumpirati bar 130 zemalja iz celog sveta da glasaju protiv te rezolucije, jednostavnije mu je da prizna učinjeni genocid i iskreno, kao što je nekada učinio Vili Brant, klekne na stratištu i traži oproštaj uz iskreno obećanje da to niko iz njegovog naroda neće više nikada učiniti.

Subota, 6. april

Dok mu se Predsednik grčevito bori da ceo svet slaže i ubedi u ono što nije istina, njegov izabranik za lokalnog vladara Beograda, u nadi da će osvojiti glasove najcrnje desnice na izborima za nepuna dva meseca, daje izjave o svojim planovima da od Kuće cveća napravi Muzej srpske istorije, koji uzgred budi rečeno već postoji.

Sahrana Josipa Broza Tita smatra se najposećenijom sahranom nekog državnika u istoriji. Tog 8. maja 1980. sahrani u Kući cveća u Beogradu prisustvovalo je 209 delegacija iz 128 zemalja sveta.

Na čelu 124 državne delegacije nalazilo se 38 šefova država (kraljeva i predsednika), pet prinčeva, sedam potpredsednika republika, šest predsednika parlamenata, 10 predsednika vlada, tri potpredsednika vlada, 12 ministara inostranih poslova, 20 članova vlada i 21 državni funkcioner.

Organizacija ujedinjenih nacija je te godine brojala 163 zemlje članice, od čega je njih 124 (76%) poslalo delegacije na sahranu.
Da je je moguće da „duvač u rog velikog kneza“ toliko ništa ne shvata ili mu namerno kopa rupu? Videćemo…

Nedelja, 7. april

Pamtim da je Beograd imao, dok je još bio evropska metropola, poslednjeg velikog gradonačelnika od 1982. do 1986.

Bogdan Bogdanović, rođeni Beograđanin, arhitekta, profesor beogradskog Univerziteta, graditelj monumentalnih memorijalnih spomenika žrtvama fašizma, pisac, sanjar…

Proteran je iz svog rodnog grada 1993. strelicama iscrtanim crnim grafitom od Slavije uz Tolbuhinovu, sve do vrata njegovog stana na Crvenom krstu iznad kojih je pisalo: ustaša!

Beč je velikog umetnika primio raširenih ruku.

Pamtim ga kako visok i otmen stoji u dovratku svog bečkog stana ispraćajući me, nakon puno sati višednevnih, meni dragocenih razgovora.

Setan, iznenada me upitao: „Da li će Beograd ikada ponovo biti grad?“

Prepoznala sam u tom pametnom pogledu i pitanju želju da bude sahranjen u svom gradu i zamucala: „Pa mora, Bogdane. Kako bi drukčije moglo biti…“

„Ne mora, Svetlana. I Sao Paolo je skup 15 miliona ničega.“

Otrčala sam niz stepenice da mi ne vidi suze u očima.

Dvadeset pet godina mi odzvanja Bogdanova surova istina: „I Sao Paolo je skup 15 miliona ničega.“

Ponedeljak, 8. april

Bliži se ponavljanje izbora u Beogradu. Mučno je gledati na šta su sve spremni zarad vlasti i, naravno, samo sopstvenih interesa.

Oni koji su već okusili moć novca bi da nikada ne siđu iz tog voza, a oni „novi“ bi da se u njega popnu, i opet nikada ne siđu.

Dobro se sećam da je Srbija desetkovana još pre 33 godine odlaskom 350.000 visokoobrazovanih, mahom Beograđana, koji su odbili da budu mobilisani za ratove koje je Milošević tada započinjao i sve ih izgubio.

Srećem ih svuda po svetu, dobro situirane, sa možda tek naznakom (ko ume da „čita“) u pogledu skrivene želje da se vrate, ali znaju da nemaju kud.

Hoće li im iko raskrčiti put, ukidajući nepotizam, korupciju i organizovani kriminal, hoće li iko vratiti sudijama i tužiocima dignitet i pravdu u ruke, hoće li iko vratiti učiteljima, doktorima, policijskim i inim inspektorima dostojanstvo profesija, da bi se vratila deca tih čestitih ljudi koji su odbili da učestvuju u zločinu?

Ta deca su imala od koga naučiti kako se u svakom, pa i najgorem vremenu, može sačuvati čojstvo. Bez njih ni moj rodni grad nikada više neće biti grad…

Utorak, 9. april

Kažu mi poznavaoci prilika u Beogradu da iza besmislene ideje da se Titov grob izmesti iz Srbije izgleda stoje oni koji žele da restauriraju monarhiju.

Pa je valjda prvi korak izbaciti iz buduće kraljevine sve što je ikada imalo veze sa socijalizmom i komunizmom.

Zemlja koju su od Miloševića do danas svi redom pljačkali i srozavali u kal moralne ali i fizičke bede, traži izlaz u glamuru monarhije, valjda prateći u medijima kraljevinu Veliku Britaniju i njene monarhe. Samo, nisu obratili pažnju na to koliko Britanska kruna godišnje košta poreske obveznike.

Tradicija koja predugo traje održavaće se dok narod bude mogao da je izdržava.

A ovde?

Da li će gladni narod, davno odrođen od poljoprivrede, nahraniti budući kralj i od čega?

Srbija spada u najnerazvijenije i najsiromašnije zemlje u Evrope!

Jesu li toga svesni oni koji priželjkuju kralja?

Ali, Beograd ima i balkon na Starom dvoru, sa koga su bacili kralja i kraljicu, kada im valja više nisu odgovarali.

A i Danko Popović je u „Knjizi o Milutinu“ davno napisao: „Što oni da nam ubiju kralja, umemo to i sami? Nije nam prvina.“

Za nadati se da će bar onaj koga hoće da ustoliče, ako je naučio srpski jezik do sada umeti da pročita „najtiražniji roman posleratne srpske književnosti“.

Sreda, 10. april

Da li je moguće da ikom normalnom pada na pamet da može imati kraljevinu u Evropi u čijem glavnom gradu otpadaju točkovi sa autobusa u pokretu i ubijaju ljude na ulicama; u kom hitna pomoć u nekoliko dana nije dva puta reagovala, pa su izgubljena dva dragocena života; u kojem je zdravstvena zaštita na nivou indijskog najzabitijeg sela, u kojem nema nijedne ustanove koja će primiti osiguranog pacijenta, a svi su, ako ima preko sedamdeset godina, osim u privatnim bolnicama?

U glavnom gradu u kojem se neki važni pregledi čekaju mesecima, u kojem se na neke operacije čeka godinama? Lista je beskrajna i stresna samo za pročitati.

A s druge strane grade se raskošne vile, gigantski projekti poput „Beograda na vodi“, ruši se Sajam, ruši se stari Beograd sa razglednica zarad novih bogataša kojima se grad ustupa za protivuslugu, a građani potpišu peticiju ili izađu da demonstriraju što uopšte ne potresa one koje su birali i koji ostaju nemi na sva nezadovoljstva, čak i onda kada su bile desetine hiljada ljudi na ulicama.

Izgleda da dok ne bude kritične mase izražene u stotinama hiljada ili u milionima na ulicama prestonice, neće biti nijedne ozbiljne odluke velikog kneza i njegovih duvača u rog.

Sve dotle Beograd će ostati nem.

Četvrtak, 11. april

Vreme je za svođenje nedeljnog računa. Desetine medija u kojima sam odgovarala na pitanja novinara izazvale su reakcije mnogih širom prostora moje zemlje Jugoslavije, ubijene pre davne trideset i tri godine.

Cele ove nedelje stižu mi stotine poruka ljudi koji su šokirani prvo medijskim praćenjem ideja tog nesuvislog čoveka, koji se ponovo kandidovao za gradonačelnika Beograda.

Od neverice da je uopšte ikada mogao voditi glavni grad, preko zgražavanja nad njegovim rečnikom, do pitanja šta se to desilo sa Beogradom pa postoji mogućnost da bude ponovo izabran?!

U drugoj grupi su oni koji sa pijetetom i ljubavlju čuvaju Tita od „mrzitelja“ i vandala.

Iz treće grupe, kontemplativaca koji analiziraju sve što su čuli ili pročitali izdvojiću poruku Jordana Plevneša, jednog od najvećih makedonskih pisaca: „Možda se istorija neće promeniti, ali u njenim analima ostaće tvoje reči koje grade iluziju da nema ništa na svetu što može uništiti večnost ljudskog dostojanstva!“

Autorka je lekarka i književnica, unuka Josipa Broza

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.