Čuvari ovakvog Kosova

Ako je sadašnje stanje takvo da se ono mora čuvati, zašto da čekamo bolje vreme? Čemu zaključak da Srbija ne sme priznati državu Kosovo, kada to od Srbije niko i ne traži? I da se Kosovo ne sme deliti, jer je i odluka Saveta bezbednosti UN da nema podele Kosova, niti njegovog ujedinjenja sa Albanijom? Prividno kucajući na otvorena vrata, Sabor je poslao poruku vlasti da zatvori sva vrata za kosovske dogovore, jer se o „svetoj srpskoj zemlji“ ne sme pregovarati.

„Srbija je bez Kosova trup bez glave!“ – rečeno je na Saboru.

Ako je, zaista, istorija učiteljica života, vek iza nas opominje nas da je Srpska crkva među krivcima za najveće nacionalne i državne tragedije. Na sudbinskim raskršćima, ona je srpski narod žrtvovala „carstvu nebeskom“ i gurala ga u najveće i nepotrebne pogibije.

Opredeljenje za smrt, kao vrhovna obaveza srpskog naroda, sažeto je, 27. marta 1941, u samoubilački poklič: „Bolje grob nego rob“. I dobili smo slom države, ustaški genocid, građanski rat u srpskom narodu, diktaturu i zločine komunista posle „pobede“.

Pre dve decenije Srpska crkva je, opet u ime „carstva nebeskog“, fanatično podržala odluku Slobodana Miloševića da Srbiju gurne u kosovski rat sa NATO alijansom, najvećom vojnom silom u istoriji sveta. I dobili smo bombe, smrt, razaranja, bezuslovnu kapitulaciju, progon države Srbije sa Kosova i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti usvojenu po Sedmom poglavlju Povelje UN. Dobili smo i žig države razbojnika.

Srpska crkva nije ni pomislila da prizna i okaje svoj greh zasluge za kosovski slom, niti je pokušala da račun za gubitak Kosova ispostavi Slobodanu Miloševiću. Umesto toga, pilatovski je oprala svoje ruke, poraz proglasila za pobedu, a gubitak Kosova za „stanje koje moramo čuvati“ do vremena propasti jeretičkog Zapada i trijumfa pravoslavne „majke Rusije“.

Zbog zagledanosti u „carstvo nebesko“, carstvo smrti i nestajanja, arhijereje ne zanima hoće li, kad dođe to vreme koje oni čekaju, na Kosovu biti ijednog Srbina, i šta će biti, šta mora biti sa Srbijom samom, ako posluša glas „majke Crkve“ i, zbog „carstva nebeskog“, uđe u ekonomski, razvojni i civilizacijski rat sa Evropom, Amerikom i celim demokratskim svetom. Crkva ne strepi od te kataklizme. Sprema se za nju. Na Saboru su odlučili da ojačaju eparhije u rasejanju, da sveštenici budu uz stotine hiljada Srba koji napuštaju Srbiju i beže, ne ni u Rusiju, ni u Kinu, ni u Indiju, ni u Surinam ili Burundi, države koje nam „štite suverenitet nad Kosovom“, nego sreću traže baš u zemljama koje priznaju nezavisnost Kosova.

U dokumentu, Ahtisarijevom, koji su kosovski Albanci, pod snažnim pritiskom iz Vašingtona, morali da prihvate, piše da su „sve crkve, manastiri i njihova imovina na Kosovu svojina Srpske pravoslavne crkve, sa sedištem u Beogradu“. Piše, u tom dokumentu, i da se oko trideset i devet srpskih crkava i manastira na Kosovu moraju odrediti zaštićene zone, u koje se Albanci ne mogu naseljavati niti u njih zalaziti. Arhijerejski sabor se ovim nije bavio. Nije zatražio od vlasti u Prištini razgovore ni dogovore o, hitnom, uspostavljanju zaštićenih zona oko srpskih crkava i manastira. Sadašnje stanje, kada tih crkvenih ostrva nema, potrebno je čuvati.

Već devet decenija Srpska crkva odbija i Srpski kalendar Milutina Milankovića, iako ga je bila prihvatila na Vaseljenskom saboru 1923. godine. Prihvatila, pa povukla prihvatanje, jer se Milankovićev kalendar, jedini tačan u vekovima koji dolaze, trenutno podudario sa gregorijanskim kalendarom. Sve pravoslavne crkve, sem Srpske i Ruske, računaju vreme po Srpskom kalendaru srpskog naučnika. Zbog toga je i kralj Aleksandar došao bio u sukob sa Srpskom crkvom. Ni on nije mogao da urazumi njene arhijereje. Priznaće Srpski kalendar, odgovorili su Aleksandru, samo ako ga prizna i Ruska crkva.

Najavio je bio Aleksandar da će lomiti tu zaslepljenost, sve dok je ne slomi. Nije, nažalost, stigao.

I danas, toliko decenija posle ubistva najvećeg državnika u istoriji Srba, Božić i Uskrs slavimo po kalendaru paganina Julija Cezara, a Srpska crkva propoveda da se u Moskvi, a ne u Beogradu, mora odlučivati i o Kosovu.

Autor je predsednik Srpskog pokreta obnove i bivši šef diplomatije