„Čuvari šume“ u Košutnjaku i njihov okamenjeni socijalizam

Otkako je njegova kompanija Avala studios obelodanila svoje namere s projektom „Avala filmski park“, Fidler je sav „u modricama“ a po njemu neprestano i dalje pljušte bubotke.

Onaj ko ne zna ko je ovaj češki preduzetnik pomislio bi da je to neki kontroverzni, zločesti tajkun koji je došao u Beograd da ga upropasti i građanima zagorča život.

Fidler je u Srbiji najpre proglašen krivim zbog „nesrećne i kontroverzne privatizacije Avala filma“ (najčešća paušalna optužba protivnika tranzicije Srbije u kapitalističku državu).

Ako nešto tim povodom može da ga uteši, to je da nije jedini „tajkun“ koji je „unesrećio“ Srbiju tako što je kupio propalu firmu, što hoće da je ponovo izgradi i od nje napravi svetski moderan filmski studio i u taj poduhvat spreman je da uloži 50-ak miliona čistih evra.

Druga „krivica“ Fidlera je što planira da raskrči deo šume na parceli koju je zajedno sa Avala filmom kupio i platio da bi sazidao ekskluzivno stambeno naselje, za šta je odlučio da uloži nekoliko stotina miliona čistih evra.

Tu svoju nameru stavio je na javni uvid, znači ništa nije pokušao da sakrije, i očekuje otvorenu i slobodnu raspravu u kojoj će biti različitih predloga, mišljenja i sugestija da bi konačnu odluku o izgradnji novog naselja doneo nadležni gradski organ.

Za sada su protiv Fidlera najglasniji lokalni „čuvari šume“, udruženje građana koje je ovog Čeha već proglasilo za „Nemca“, mrskog neprijatelja koga svim sredstvima treba sprečiti da poseče bilo koje drvo u tom delu Košutnjaka jer mu je cilj „prenamena i urbanizacija gradske šume, a ne zaštita kulturnog nasleđa ili razvoj filmske industrije“.

Češki investitor nije stekao samo epitet investitorskog korona virusa koji napada „pluća Beograda“ nego je povrh toga optužen za uništavanje srpske kulturne baštine i pokušaj brisanja pamćenja (uspomena) pojedinim građanima koji su se kao deca sankali u tom delu Beograda.

O zahtevima i argumentima „čuvara šume“ i njima bliskim aktivistima domaća i strana javnost detaljno su upoznati. U opštoj buci koja se podigla protiv Fidlera malo je mesta do sada bilo za njegove argumente.

A Fidler, na primer, tvrdi da njegov plac (nešto manji od 40, a ne od 80 hektara, kako ukazuju građanski aktivisti) na kojem se nalazi Avala studios nije, niti je ikada bio deo parka Košutnjak koji je u javnoj upotrebi i da je deo pod šumom i niskim rastinjem decenijski zapušten i u izrazito lošem stanju.

Tvrdi zatim da najbolji i najvredniji deo šume, koji se prostire na površini od oko sedam hektara ostaje u potpunosti sačuvan i biće uređen.

Tvrdi da će izbeglicama iz ratova u BiH i na Kosovu koji žive na tom placu u barakama pokloniti više od 40 novih stanova u Resniku.

Tvrdi da će Beogradu pokloniti školu i tri vrtića.

Iako je trenutno u prvom planu polemika oko zaštite šume, nisu za potcenjivanje investitorove namere vezane za „nesrećnu privatizaciju“ i oživljavanje filmske industrije.

Fidler je planirao da sve objekte Avala filma (osim Studija 1 i 4 koji se zbog istorijske važnosti obnavljaju po originalnom izgledu), pošto su neuslovni, sruši i izgradi nove po najzahtevnijim scenografskim merilima.

Plan investitora je da u Beograd godišnje privuče desetak globalnih filmskih produkcija najvišeg kvaliteta koje će zaposliti stotine domaćih filmskih radnika.

Pored toga, izgradiće i opremiti arhivu za digitalizovani fundus Avala studios, što je projekat od istorijske važnosti za kulturno nasleđe Srbije.

Cilj „čuvara šume“ je da te planove investitora zasene vrištećim pitanjem: „Da li će u Beogradu zaista biti posečeno 30 hektara gradske šume?“.

Naravno, svako civilizovan staće u odbranu šuma. O tome bi morali, kako obećavaju, da vode računa i nadležni gradski organi kad investitoru budu izdavali dozvole za gradnju.

I to bio mogao da bude kraj priče o projektu „Avala filmski park“ da nije nekih čudnih podudarnosti koje ukazuju da je i ovaj protest deo šire i dugotrajnije omraze pojedinih beogradskih aktivističkih grupa prema investitorima gradskih stambenih naselja i komercijalnih zgrada.

Ta omraza najčešće se demonstrira u već prepoznatljivom maniru da kad god neko negde u Beogradu zakopa ašov ili samo najavi da će ga zakopati, nastane galama i hajka protiv graditelja koga treba unapred urbi et orbi osuditi za razna anticivilizacijska nepočinstva.

Po intenzitetu omraze stiče se utisak da su investitori u stambeno-poslovne objekte postali najveći neprijatelji Beograda i njegovih stanovnika. U gotovo svakom projektu vidi se zavera protiv interesa Beograda i Beograđana i pajtaški odnos investitora i vlasti.

Neću da kažem da toga nema.

I sam sam o tome često pisao. Vlast u Beogradu, i ne samo u glavnom gradu, bezbroj puta do sada dala je dovoljno povoda da se optuži za burazerski pristup prema svojim investitorima i prateću korupcija.

Ali, generalizovanjem optužbi stiče se pogrešan utisak da su svi urbanistički projekti i njihovi investitori u poslednjih 15 godina protiv interesa Beograda i njegovih građana.

Primera ima puno.

Bilo je, recimo, protesta s velikom medijskom podrškom protiv privatizacije i rušenja fabrike Industrije kotrljajućih ležajeva (IKL) u strogom centru Beograda i investitora koji je na toj lokaciji planirao izgradnju stambenog naselja.

Tadašnjim kritičarima izgradnje današnjeg stambenog bloka „Centarl garden“ nije smetala činjenica da je IKL za 50 godina rada enormno zagadio zemljište u centru grada ispuštanjem mašinskog ulja i godinama ugrožavao zdravlje ljudi.

Sa sličnim animozitetom gledalo se i na izgradnju poslovnog stambenog naselja na mestu nekadašnjih novobeogradskih prljavih industrija – FOB i IMT – a prećutkivala istina da su te dve fabrike toliko zagadile zemljište da na njemu nije moglo da se gradu skoro dve decenije.

Protesta aktivista bilo je i protiv investitora stambeno-poslovnog kompleksa na mestu nekadašnje IPM, a nedavno se s nostalgijom komentarisala vest da će jedan srpski „tajkun“ graditi stambeno naselje na lokaciji IMR i Rekord.

Da li se slučajno prećutkuje istina da su ti ekološki monstrumi nekažnjeno zagađivali Beograd 70-ih i 80-ih godina prošlog veka?

Beogradski ekološki dušebrižnici vide „trn u oku“ u Košutnjaku, ali im nekako iz vidokruga izmiče višedecenijski „balvan u oku“ ispod Pančevačkog mosta gde Beograd svakog minuta kroz cev veličine šlepera ispušta u Dunav tone fekalija.

Pokušaj investitora da se deo prostora Luke Beograd pretvori u rezidencijalni kvart (po nacrtu Danijela Libeskinda) i tako reši jedan od najvećih ekoloških problema Evrope završio se pobedom aktivističke opcije „neka crkne krava“ investitorima Mišković-Beko koji su „nesrećno i kontroverzno“ privatizovali Luku Beograd.

A samo nešto malo dalje uz obalu, na lokaciji propale tekstilne fabrike „Beko“ još pre 15-ak godina trebalo je da nikne ekskluzivno stambeno naselje po nacrtu svetski poznate Zahe Hadid.

Investitor, grčka kompanija Lamda, suočavala se s raznim opstrukcijama od kojih se posebno isticao zahtev jedne grupe aktivista da se zabrani izgradnja naselja „jer će zatvoriti pogled s Dunava na Kalemegdan“.

Slušajući pojedine aktiviste, stručnjake, pristalice centralno-planske privrede i čuvare uspomena mogao bi se steći utisak da u Beogradu ništa više ne treba da se gradi, da je Beograd iz 80-ih godina prošlog veka prava mera za Beograd 21. veka i da Grad treba ostaviti okamenjenim u vremenu socijalizma.

Zvuči neobično da se danas protiv uništavanja šuma bune oni koji su 70-ih i 80-ih godina prošlog veka dobijali stanove u naseljima čiji je investitor (država) totalno uništio neku od beogradskih šuma po kojoj je ceo taj kraj i dobio ime (na primer, Cerak).

Arhitektama, prostornim planerima, građevincima, saobraćajnim i inženjerima hortikulture, geodetama, sociolozima, demografima nigde nije lako da pomire civilizacijsku, geografsku, ekonomsku, demografsku potrebu širenja Grada s svim potrebama lokalnog stanovništva.

U tom konteksu, nesumnjivo je da se moraju uskladiti i ekološki standardi s potrebom ekonomskog razvoja i prosperitetom glavnog grada Srbije.

Ako se tako posmatra, onda Jan Fidler ne bi trebalo da bude zločesti „tajkun“ nego dobrodošli investitor koji će graditi i (već 15 godina zaraslo u korov) naselje na prestižnoj lokaciji „Marina Dorćol“ koju je platio 35 miliona evra.

Možda ima nešto što bi danas mogli da naučimo iz poruka „Fiddler on the Roof“ od pre pola veka.

Autor je novinar