Čuvena beseda ruskog pesnika Josifa Brodskog iz 1984. koju kao da su čuli srpski studenti 2025.

Dame i gospodo iz klase 1984!

Bez obzira na to koliko hrabri ili obazrivi bili, u životu vam predstoji da se neposredno sukobite sa onim što se naziva Zlo. Tu ne mislim na neko svojstvo iz gotskog romana, već najblaže rečeno, na opipljivu društvenu stvarnost koja je van vaše kontrole. Nema tako dobre prirode niti tako oštroumnih proračuna koji bi vas spasli toga susreta. Zapravo, što ste proračunatiji i obazriviji veća je verovatnoća za taj susret, jača je silina udarca. Život je tako strukturiran da Zlo može biti praktično sveprisutno, makar zato što je u stanju da se pojavljuje preobučeno u dobro. Nikada ga nećete videti kako prelazi vaš prag sa najavom: „Zdravo, ja sam Zlo!“ To naravno ukazuje na njegovu sekundarnu prirodu, ali uteha koja se može izvući iz ovakvog zapažanja slabi zbog njegove učestalosti.

Prema tome, bilo bi pametno da svoje predstave o dobru podvrgnete najstrožoj mogućoj proveri, da pregledate, tako reći, celu svoju garderobu, i da utvrdite koji bi komad odeće mogao odgovarati nekom neznancu. To, naravno, može postati svakodnevni posao i dobro je ako je tako. Začudiće vas, međutim, koliko stvari, koje smatrate svojim i dobrim, bez posebnog prekrajanja pristaju vašem neprijatelju. Postavlja se čak pitanje nije li on vaš odraz, jer je u Zlu najzanimljivije to što je ono u potpunosti ljudsko. Blago rečeno, ništa se ne može prevrnuti sa takvom lakoćom i nositi s naličja kao čovekove predstave o socijalnoj pravdi, građanskoj svesti, boljoj budućnosti itd. Pouzdani znak opasnosti je broj ljudi koji deli vaša gledišta; ne zato što se jednoglasnost lako degeneriše u jednoobraznost, već iz verovatnoće – sadržane u većini slučajeva – da se plemenite pobude često pokažu lažnim.

Time se ponovo dokazuje da je najsigurnija odbrana od Zla krajnji individualizam, vlastito mišljenje, originalnost, čak ako treba, i ekscentričnost. To jest, ono što se ne može poturati, glumiti, oponašati, nešto sa čime ne bi izišao na kraj ni okoreli varalica. Drugim rečima, ono što ne može da se deli, kao vlastita koža, čak ni sa manjinom. Zlo voli stabilnost. NJega privlače veliki brojevi, čvrsta podloga, uvežbane vojske, uravnoteženi bilansi. Sklonost ka takvim stvarima očigledno ima veze sa njegovom urođenom nesigurnošću, ali je taj uvid slaba uteha kada Zlo pobeđuje.

A to se upravo i dešava: u mnogim delovima sveta i u nama samima. S obzirom na njegovu veličinu i snagu, s obzirom, što je najvažnije, na umor onih koji mu se suprotstavljaju, Zlo se danas može smatrati ne etičkom kategorijom, već fizičkim fenomenom koji se ne izučava u epruveti nego se unosi u geografske mape. I ne govorim vam sve ovo zato što ste mladi, sveži i što život stoji pred vama kao čista stranica hartije. Ne, stranica je crna od prljavštine i teško je poverovati u vašu sposobnost i želju da je očistite. Govorim vam s jednostavnim ciljem: da vam ukažem na način suprotstavlanja koji će vam jednog dana dobro doći, i način koji vam može pomoći da iz susreta sa Zlom izađete manje uprljani, možda i pobedonosniji od svojih prethodnika. Govorim, razume se, o čuvenom okretanju i drugog obraza.

Pretpostavljam da ste na neki način slušali kako su onaj stih iz Propovedi na Gori tumačili Lav Tolstoj, Mahatma Gandi, Martin Luter King-mlađi i mnogi drugi. Drugim rečima, pretpostavljam da vam je poznata ideja nenasilnog ili pasivnog otpora čiji je glavni princip – ne suprotstavljanje zlu nasiljem, odnosno, ne odgovarati istom merom. Iz činjenice da je svet danas takav kakav jeste, sledi, u najmanju ruku, da je taj koncept daleko od toga da bude opšte prihvaćen. Razlozi za njegovu nepopularnost su dvojaki. Prvo, da bi se ovaj koncept pokrenuo potreban je izvestan nivo demokratije. To jest, upravo ono što osamdeset šest procenata zemljine kugle nema. Drugo, potreban je zdrav razum, koji govori žrtvi da od okretanja drugog obraza i neuzvraćanja istom merom dobija, u najboljem slučaju, moralnu pobedu, to jest, nešto sasvim nematerijalno.

Prirodna odbojnost da se još jedan deo tela izloži udarcu opravdava se sumnjom da takvo ponašanje samo podstiče i pojačava Zlo; da neprijatelj može vašu moralnu pobedu pogrešno protumačiti kao izuzeće od kažnjavanja.

Postoje i drugi ozbiljniji razlozi za sumnjičavost. Ako prvi udarac nije izbio sav razum iz glave svoje žrtve, ona može da uvidi da podmetanje drugog obraza znači manipulisanje prestupnikovim osećanjem krivice, da ne govorimo o njegovoj karmi. Sama moralna pobeda možda, na kraju krajeva, i nije toliko moralna, ne zato što patnja ima u sebi dozu narcizma, već i zato što žrtvu čini uzvišenijom, odnosno, boljom od svog neprijatelja. Ali, bez obzira koliko je neprijatelj zao, važno je da je i on čovek i, iako nismo u stanju da volimo drugog kao samoga sebe, mi ipak znamo da Zlo pušta koren onda kada neko pomisli da je bolji od drugog. (Zbog toga su vas i udarili po desnom obrazu.) Dakle, ono najbolje što se može dobiti od okretanja drugog obraza neprijatelju, jeste zadovoljstvo upozoravanja neprijatelja na uzaludnost njegovog postupka. „Gledaj – kaže drugi obraz – ono što udaraš je samo telo. To nisam ja. Ne možeš slomiti moju dušu“. U ovakvom stavu postoji jedan problem: nepriatelj može prosto prihvatiti vaš izazov.

Pre dvadeset godina dogodila se sledeća scena u jednom od mnogobrojnih zatvorskih dvorišta u severnoj Rusiji. U sedam sati izjutra, otvorila su se širom vrata jedne ćelije i na pragu se pojavio zatvorski čuvar koji se obratio zatvorenecima: „Građani! Kolektiv zatvorskih čuvara izaziva zatvorenike na socijalističko takmičenje u sečenju drva, nakupljenih u našem dvorištu“. U tim krajevima ne postoji centralno grejanje i lokalna milicija oporezuje, u izvesnom smislu, za jednu desetinu, sva okolna drvna preduzeća. U vreme koje opisujem, zatvorsko dvorište je izgedalo kao prava drvara: gomile trupaca su bile visoke po dva-tri sprata, i nadvisivale su četvrtastu zatvorsku zgradu. Potreba za sečenjem je bila očigledna, mada su se takva socijalistička takmičenja i ranije odigravala. „A šta ako odbijem?“ – upita jedan zatvorenik. „U tom slučaju nećeš dobiti da jedeš“ – odgovorio je čuvar.

Zatvorenicima su podelili sekire i seča je počela. I zatvorenici i stražari radili su iz sve snage, i oko podne su svi, naročito oni neuhranjeni, bili iscrpljeni. Objavili su odmor i svi su seli da jedu osim onoga koji je postavio pitanje. On je nastavio da zamahuje sekirom. I zatvorenici i stražari šalili su se na njegov račun, nešto o Jevrejima koji su obično pametni, ali u slučaju ovog…itd. Posle odmora nastavlo se sa radom, ali sa nešto manje elana. U četiri su stražari prestali, jer se završila njihova smena. Nešto kasnije prestali su i zatvorenici. Onaj je i dalje zamahivao sekirom. Nekoliko puta su ga i jedni i drugi nagovarali da prekine, ali on nije obraćao pažnju. Izgledalo je kao da je uhvatio neki ritam koji nije hteo da prekine, ili je ritam ovladao njime?

Ostalima je izgledao kao robot. U pet, u šest sati, sekira je i dalje letela. I čuvari i zatvorenici su ga sada pažljivo posmatrali, ironične izraze na njihovim licima prvo je smenila zbunjenost, a potom užas. U pola osam zatvorenik je stao, odvukao se u svoju ćeliju i zaspao. Za preostalo vreme njegovog boravka u tom zatvoru nije više bilo poziva na socijalističko takmičenje između zatvorenika i čuvara, iako su se drva gomilala kao i ranije.

Pretpostavljam da je taj čovek to izdržao – da dvanaest sati neprekidno seče drva – jer je bio veoma mlad. Zapravo, imao je tada dvadeset i četiri godine. Nešto malo stariji od vas. Čini mi se, uostalom, da se za njegovo ponašanje toga dana može pronaći i drugi razlog. Sasvim je moguće da je taj mladi čovek – upravo zato što je bio mlad – bolje upamtio tekst Propovedi na Gori od Tolstoja i Gandija. Pošto je Sin Čovečiji obično govorio trijadama, mladi čovek je mogao da se seti da se odgovarajući stihovi ne završavaju rečima:

ako te neko udari po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi,

već se nastavlja bez tačke ili pauze:

I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme,
podaj mu i haljinu.
I ako te potjera ko jedan sahat,
idi s njime dva.

Navedeni u celini, ovi stihovi imaju, u suštini, malo veze sa nenasilnim ili pasivnim otporom, sa načelima neuzvraćanja istom merom i vraćanja zlu dobrim. Značenje ovih stihova je sve drugo osim pasivnog otpora, jer oni govore da zlo može postati apsurdno zbog prekomernosti; da je zlo besmisleno kada se njegovi zahtevi umanje obimom vaše pokornosti koja obezvređuje nanetu štetu. To stavlja žrtvu u veoma aktivan položaj, u položaj duhovnog napadača. Ovde je moguća ne moralna, već egzistencijalna pobeda. Ovde drugi obraz ne ukazuje neprijateljev osećaj krivice (koji on može lako da uguši), već pokazuje njegovim čulima i umu besmisao celog poduhvata: kao što je besmislen i svaki oblik masovne proizvodnje.

Dozvolite da napomenem da se ovde ne radi o situaciji koja podrazumeva poštenu borbu. Govorimo o situaciji u kojoj se čovek od samog početka nalazi u beznadežno podređenom položaju, u kojem nema mogućnosti da uzvrati i u kojem su sve šanse na protivnikovoj strani. Drugim rečima, govorimo o najmračnijim časovima u čovekovom životu, kada njegov osećaj moralne superiornosti nad neprijateljem ne nudi nikakvu utehu, kada je taj neprijatelj otišao suviše daleko da bi se stideo ili žalio zbog izgubljenih skrupula, kada na raspolaganju ostaje samo sopstveno lice, kaput, košulja i par nogu koja su u stanju da koračaju sat ili dva.

U takvoj situaciji ima malo prostora za taktički manevar. Zato okretanje drugog obraza treba da bude vaša svesna, hladna i dobrovoljna odluka. Svi vaši izgledi na pobedu, ma kako bili sumorni, zavise od toga znate li ili ne znate šta radite. Kada pružate obraz neprijatelju, treba da znate da je to samo početak vašeg iskušenja, kao i početak navedenih stihova – i treba da ste u stanju da podnesete sve posledice, u sva tri stiha Propovedi na Gori. U protivnom stih izvađen iz konteksta može da vas pretvori u bogalja.

Graditi etiku na pogrešnom citatu znači pripremati sebi propast ili sudbinu duhovnog buržuja koji uživa u najvećem komforu – komforu svojih ubeđenja. U oba slučaja (od kojih je ovo drugo sa članstvom u humanitarnim pokretima i neprofitnim organizacijama manje ukusno) rezultat je isti: prepuštanje teritorije Zlu, uz odlaganje razumevanja njegovih slabosti. Jer Zlo, podsećam, samo ima ljudski oblik.

Etika zasnovana na pogrešnom citatu nije ništa izmenila u post-Gandijevoj Indiji, osim boje njene administracije. Gladnom čoveku je svejedno ko ga čini gladnim. Mislim čak da on više voli da krivi belca za svoje jadno stanje, makar zato što će mu se učiniti da društveno zlo potiče s neke druge strane i da manje vređa od patnje koju stvaraju pripadnici iste vrste.
Slično se desilo u post-Tolstojevoj Rusiji. Etika zasnovana na pogrešno navedenom stihu u znatnoj meri je poljuljala volju nacije da se suprotstavi policijskoj državi. Ono što je usledilo, dobro je poznato: šest decenija okretanja drugog obraza, pretvorilo je lice nacije u jednu veliku modricu, tako da sada država, umorna od tog nasilja, prosto pljuje u to lice. Kao i u lice sveta. Drugim rečima, ako želite da sekularizujete Hrišćanstvo, ako želite da prevedete Hristovo učenje na politički jezik, potrebno vam je nešto više od modernih političkih ispraznih fraziranja: potreban vam je original – bar u vašem duhu, ako već nije našao mesta u vašem srcu. S obzirom da je On više bio božji duh nego dobar čovek, smrtnu opasnost predstavlja pozivanje na NJegovu dobrotu, zaboravljajući Njegovu metafiziku.

Moram da priznam da se osećam malo nelagodno kada govorim o ovakvim stvarima: jer pružanje ili nepružanje drugog obraza duboko je lična stvar. Taj susret sa Zlom se uvek odigrava jedan na jedan. I uvek će biti u pitanju vaša koža, vaša košulja i kaput, uvek će vaše noge morati da koračaju. Savetovati, a kamoli nagovorati nekoga na upotrebu tih svojstava, ako i nije sasvim pogrešno, onda je nepristojno. Imam u vidu jedno: da izbrišem iz vaših glava kliše, koji je tolikima naudio, a tako malo pružio. Još bih hteo da vam usadim ideju da dok god imate svoju kožu, košulju, kaput i udove, još niste pobeđeni bez obzira na odnos snaga.

Postoji, istina, još veći razlog da se čovek oseti nelagodno kada javno raspravlja o ovoj temi; nije samo u pitanju odbojnost da mlada bića vidite kao potencijalne žrtve. Ne, to je jednostavno trezvenost koja omogućava da se među vama naslute i potencijalni zločinci, a pogrešna je strategija otkrivati tajne otpora pred potencijalnim neprijateljima. Ono što oslobađa čoveka optužbe za izdaju, ili još gore, od prenošenja taktičkog status quo u budućnost, jeste nada da će žrtva uvek biti dovitljivija, originalnija i preduzimljivija od zločinca. Otuda i šansa za njenu pobedu.

Vilijams Koledž, 1984.

Prevela s engleskog Neda Nikolić Bobić