Čvor za obe strane

Pošto čvor iz prvog teksta davi i mene, kao građanina Srbije, reših da se suočim sa onim što se u tim tekstovima navodi.

1) U prvom tekstu autor Dušan Teodorović, univerzitetski profesor i redovni član SANU, slaže se sa predsednikom SANU da „Kosovo de facto i de iure više nije u našim rukama“. Čvor o kojem je reč nije samo kosovski nego i metohijski, a za Kosmet se ne može reći da pravno već ne pripada nama, pošto Ustav Srbije, u preambuli i članu 182 stav 2, predviđa da su Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, što jemči i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244.

Jednostranim proglašenjem „Republike Kosovo“ kosmetski Albanci nisu dobili državnu tvorevinu sa punim kapacitetom državnosti. Stvorili su surogat državu u kojoj ostvaruju faktičku ali ne i pravnu vlast. Zato njeni organi imaju državinu prava njenim upravljanjem, ali ne i sâmo to pravo. Tako će biti sve dok kosmetski čvor ne bude razrešen u skladu sa međunarodnim pravom. Dotle će u surogat državi, kao protektoratu OUN, vlast vršiti držaoci a ne imaoci prava. Srbija na Kosovu kao surogatdržavi odista nema ništa, ali na Kosovu i Metohiji, kao njenoj pokrajini, ima sva prava predviđena svojim Ustavom, bez obzira na to što više nisu u njenoj državini. Baš kao što i vlasnik ukradene stvari ostaje njen sopstvenik, bez obzira na to što više nije u njegovom posedu.

Kada bi Kosmet i de iure bio u rukama kosmetskih Albanaca, ne bi besomučno insistirali da Srbija prizna njihovu jednostrano proglašenu državnu tvorevinu, svesni da bez tog priznanja ona ne može zakoračiti ni u OUN, ni u EU, ni u međunarodne organizacije. One, stoga, imaju zajednički interes da kosmetski čvor bude raspetljan. Prema tački 7 dodatka 2 Rezolucije Saveta bezbednosti OUN, prvi korak u tom pravcu trebalo bi da bude „obezbeđivanje značajne samouprave za Kosovo“. Srbija je, kao pravni sledbenik SRJ, koju je ta rezolucija obvezala, učinila taj korak Ustavom iz 2006. godine, tako što je Kosovu i Metohiji priznala položaj „suštinske autonomije“, s tim da se njen status bliže uredi posebnim zakonom u postupku za promenu Ustava. Taj zakon još uvek nije donet (?), što je neshvatljiv propust Srbije koja bez njega ne može kosmetskim Albancima predložiti razumno rešenje zajedničkog problema. A ono bi moglo da bude takvo da Kosovo i Metohija ima sopstvenu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast u širokim autonomnim okvirima utvrđenim ustavnim zakonom Srbije, dok bi van tih okvira (u pogledu odbrane, bezbednosti, međunarodnih odnosa i monetarnog sistema) sve tri vlasti vršili organi države što bi, zbog sužene nadležnosti države u Pokrajini, imalo za posledicu manji broj pokrajinskih predstavnika u organima države.

Ali, Srbija je u prilici da sa kosmetskim Albancima zaključi sveobuhvatni pravno obavezujući sporazum o normalizaciji međusobnih odnosa. Jedini uslov trebalo bi da bude formiranje zajednice srpskih opština, dogovorene Briselskim sporazumom 2013. godine. Ako ovaj uslov ne bude ispunjen, sporazum treba raskinuti, shodno članu 60 Bečke konvencije o ugovornom pravu. Trajno i konačno rešenje kosmetskog problema može biti postignuto samo u Savetu bezbednosti OUN. Pregovaračka legitimacija Srbije pripada Vladi koja, po članu 123 tačka 1 Ustava, utvrđuje i vodi politiku zemlje. A da je problem Kosmeta političko pitanje, kaže i preambula Ustava koja obavezuje državne organe „da zastupaju i štite državne interese na Kosovu i Metohiji, u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“.

Autor navodi više mogućnosti za rešavanje kosmetskog problema. Među njima nema rešenja zasnovanog na suštinskoj autonomiji. (?!) U tekstu se te mogućnosti nazivaju „alternativama“, iako ta reč znači izbor jedne od samo dve mogućnosti.

2) U drugom tekstu Rade Veljanovski, univerzitetski profesor u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma, pruža punu podršku autoru prvog teksta, zasnivajući je na „kosovskoj realnosti“, nakon poraza u ratu sa NATO snagama.

Realnost ne može biti argument za preobražaj faktičkog u pravno stanje. Srbija je na evropskom putu, a pošto Evropa insistira na vladavini prava a ne vladavini realnosti, nasilno stvoreno stanje ne može anulirati vladavinu prava kao evropsku i civilizacijsku vrednost.

Srbija nije bila u ratu sa NATO paktom. NATO snage su bombardovale Srbiju, bez objave rata i bez saglasnosti Saveta bezbednosti OUN. Čudi da je tom eufemizmu podlegao i autor koji, kao medijski stručnjak, zna da novinski tekstovi od interesa za javnost moraju biti istiniti i potpuni.

Autor u naslovu teksta postavlja pitanje: „Ako je Kosovo deo Srbije, čemu onda rasprava?“ Isti smisao bi imalo i pitanje: Ako je Kosovo već država, čemu onda rasprava? Odgovor na oba pitanja mogao bi da glasi: Pošto kosovskometohijski čvor davi i Srbiju i surogat državu Kosovo, one ga na pravedan i razuman način moraju i razvezati. Naravno, uz pomoć Saveta bezbednosti OUN i u skladu sa međunarodnim pravom.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji