Čvrstim uverenjima protiv globalnih izazova

Kada je reč o ekonomiji, klimatskim promenama i bezbednosti, neposredni pritisci u velikoj meri određuju političke ciljeve na kratke staze: povećati ulogu vlade u ekonomiji, odložiti postizanje klimatskog sporazuma za neka bolja vremena kada su u pitanju finansije, osloboditi se ogromne vojne obaveze kada je reč o borbi protiv globalnog terorizma. Ipak, odgovarajući politički ciljevi na duge staze u svakom slučaju gotovo izvesno ukazuju na suprotni tok stvari.

Kako premostiti jaz između dugoročnih i kratkoročnih planova? Da bismo doneli odluku, potrebno je da odredimo u šta verujemo i šta želimo od budućnosti. U tom procesu odlučivanja samo razumom možemo doći do načina da ostvarimo ambicije, ali srce mora da nam kaže u šta treba zaista da verujemo.

Kada je reč o ekonomiji, nakon kolapsa bankarskog sistema preovladavalo je gotovo univerzalno mišljenje da je tržište propalo i da država mora da interveniše. Stari primerci „Velikog sloma 1929“ autora Džona Keneta Galbrajta i kejnzijanski spisi ponovo su postali popularni i stručnjaci su ih čitali s velikom pažnjom. Činjenica je da je tržište propalo i da je država morala da interveniše. Fiskalni i monetarni podsticaji bili su sami po sebi važni, naročito zato što su ukazali da će moć vlade biti upotrebljena za sprečavanje daljeg propadanja.

Međutim, ukoliko pređemo na analizu toga kakav vid oporavka možemo da očekujemo i kakvu ekonomiju nastojimo da pokrenemo u budućnosti, nikako se ne može izvesti jasan zaključak da država treba stalno da ima istaknutu ulogu u takvom procesu. Naprotiv, potrebno je da se u privatnom sektoru povrati osećaj preduzimljivosti, inovacije i odlučnosti, da budemo pažljivi prilikom uvođenja pravila da bismo omogućili dostupnost kredita i nesumnjivo treba da izbegavamo protekcionizam.

Činjenica je da se mora izvršiti restrukturiranje privatnog sektora i da se moraju prevazići veliki deficiti nagomilani tokom krize. To će podrazumevati radikalno restrukturiranje države i javnih usluga. Međutim, na kraju će poslovni sektor, a ne vlada biti „motorni pokretač“ globalne ekonomije. Drugim rečima, tvrdnja da je „tržište propalo“ ima zastrašujuće široko značenje. Zapravo je propao jedan deo tržišta, ali su vlada i kontrolori bili deo toga. Ukoliko verujemo da je to zaista tako, osnivanjem privatnog sektora na kraju ćemo ponovo doživeti prosperitet. Stoga je potrebno da narednih nedelja i meseci donesemo odluke koje ne ugrožavaju, već pomažu privatnom sektoru.

Istovremeno, kada je reč o životnoj sredini i energiji, ukoliko smatramo da postoji verovatnoća da su klimatske promene rezultat ljudskih aktivnosti, potrebno je da bez obzira na finansijske pritiske, globalnu ekonomiju usmerimo ka niskim emisijama štetnih gasova u budućnosti. To ne znači da možemo da dajemo nerealne predloge, nastojeći da postignemo novi globalni sporazum koji će zameniti Kjoto protokol. Stvari od veće važnosti možemo obaviti na osnovu postojećeg znanja o krčenju šuma, energetskoj efikasnosti i obnovljivim izvorima energije, kako bismo tokom sledeće decenije napravili veliku razliku u odnosu na današnjicu. Takođe, zahtevaćemo uvođenje dugoročnog sistema podsticaja za razvoj tehnologija budućnosti. Međutim, suština se ogleda u činjenici da sada nije vreme za odlaganje akcija.

Zahvaljujući ozbiljnosti Kine u pristupu ovom problemu, a sada i Indije, entuzijazmu Brazila i drugih država na tržištima u razvoju kada je reč o borbi protiv klimatskih promena pruža nam se velika prilika koju treba iskoristiti. Što se Zapada tiče, svi treba da se podsetimo na period kada smo plaćali sto dolara za barel nafte. Ima mnogo dobrih razloga za uspostavljanje energetske bezbednosti zbog čega treba da promenimo prirodu naših ekonomija kako bismo smanjili zavisnost od ugljenika.

Autor je bio britanski premijer od 1997. do 2007.