Kolika je partijska samovlast nad državom, pokazaše i izbori. Imamo 250 poslanika, ali nemamo skupštinu i vladu dok se ne dogovore lideri glavnih partija. Šta se oni u tajnosti dogovaraju niko ne može znati, pogotovu ne izabrani poslanici i građani što su ih birali. U jeku je strogo zatvorena politička pijaca. A poslanici u „oborima“ čekaju gospodara da ih pusti na ispašu u skupštinske klupe. Lideri kao vlasnici mandata dele ministarstva među sobom kao dedovinu.
Birači su svake četvrte godine jednodnevna biljka. Kada su na Đurđevdan zaokružili onako kako su im ruku vodili ili kako su jedino mogli, jer drugog izbora nisu imali, birači su sami sebe otpisali. To je izborni sistem po meri partijske autokratije.
Sva Srbija jedna izborna jedinica, jedan spisak, isti poslanik za beogradske Terazije i Dren, za Ježevicu, Surdulici i za Kraljevo, Suboticu i Brijanje. Lideri kroje spisak. Niko drugi ne zna ko je na listi, čak ni oni koji su upisani, a najmanje znaju onih zakonom propisanih deset hiljada građana čije potpise partijski štab sudski overava na volšeban način, volšebnim parama.
Budući poslanici sa nelegalne i nelegitimne liste ostaju zatim samo izborna građa. Partijski lideri isključivo agituju umesto poslanika, obećavaju narodu, zasipaju ga lažima da će reke kapitala u Srbiju navratiti, da će more do Morave i Save dovesti. Samo oni to znaju i mogu u ime budućih poslanika i ministara. Lideri stoje nepokolebljivo između naroda i poslanika. Šta će im onda tolika gungula u Skupštini? Dovoljno je da svaki lider delegira po jednog poslanika.
Slika žalosnog položaja poslanika, a sa njima i birača, nije se promenila ni nakon zakonskog ukidanja, po nalogu iz EU, blanko ostavki, koje su napismeno, otvoreno silile poslanike na poslušnost. Da poslanik sada raspolaže svojim mandatom, tu su udicu izgleda progutali i u EU. Ali, bez reforme izbornog sistema poslanici ostaju poslušnici. Nalik robovima što su i nakon zabrane ropstva uporno čučali na pragu gospodarevom, jer nisu znali drukčije da žive. Ni poslanici ne znaju šta će s tom nametnutom slobodom. Pošto ih narod nije birao, nego lideri, oni ne znaju ni ko su im birači. Ali znaju gde su partijski štabovi sa mašinerijom i parama za agitaciju, bez čega niko ne može biti izabran. I narod to zna pa za izbore veli: jedan veša, drugi kolje, pa ti biraj šta je bolje.
Ignorancija birača postala je sistem. Oni jedino mogu da štrajkuju glađu pred Vladom sa užasnom parolom: ubijte nas kao ljude, nemojte nas više mučiti.
Zato su partije sve omraženije u narodu. U njima nema ni zrna demokratskog duha, nema člana koji bi se pitao ni koliko član biblioteke. Vlada gvozdena disciplina i komanda s vrha. Lider je sve, a partija je njegova svrha. Kakva je vlast u partiji, takvu partija sprovodi i u državi. Jedan od takvih partijskih despota plakao je javno nedavno što napušta kormilo stranke, kao da je prokockao očevinu ili da mu je crkla krava sve sa teletom.
Da li se odrekao svoje partije čovek koji u danu kada je obnarodovao svoju ostavku na partijsku predsedničku funkciju sa obrazloženjem da će biti predsednik svih građana Srbije, čas kasnije, ne čekajući ni da to obećanje prenoći, izjavljuje da će na svome prvom koraku kao predsednik države poveriti mandat za formiranje vlade svojoj partiji, dodajući: „a vi gledajte da ga iskoristite, a ako ga vi ne iskoristite daću ga u lošije ruke“. Izdvojio je svoju stranku iznad ostalih. Napravio je drastičnu diskriminaciju iz partijske pristrasnosti, kao što nastavlja s tom pristrasnošću imenujući u svoj kabinet za funkcionere svoje partijske ljude, među njima i svoje rođake.
Kakav to izborni sistem proizvodi takvu predsedničku i parlamentarnu vlast? Kakva je to narodna trpeljivost, kakva je to država Srbija u kojoj takva vlast biva i opstaje? I dokle će? Ni pre ni tokom izborne kampanje, u kojoj su sve i svašta obećavali, nijedna partija nije pominjala promenu izbornog i skupštinskog sistema i novi ustav, za kojima sve vapije.
Jedino je Pokret radnika i seljaka, koji se na sceni pojavio uoči izbora kao udruženje, a ne partija, istakao u svome političkom programu ideju i projekat promene izbornog sistema i sistema parlamentarne i izvršne vlasti. Ta ideja sublimirana je u zahtevu: vratimo državu narodu.
Po tome projektu, vraćanje mora početi sa izgradnjom demokratske institucije poslanika, koji će biti nosilac narodnog, a ne partijskog mandata. Novim rešenjima o izbornim jedinicama, kandidovanju i izboru poslanika, traži se uspostavljanje neposredne veze između poslanika i birača. Traže se što šire forme neposredne demokratije, traže se rešenja na tragu izvornih principa delegatstva, kako bi poslanik postao istinski delegat birača. To je put i za prevladavanje uskih granica klasičnog predstavničkog parlamentarizma, koji je u velikoj krizi i u razvijenim demokratijama. Pokret traži i hitno donošenje novog ustava kao društvenog ugovora, s kojim bi se začela nova era neposredne demokratije, kao odgovor na istrošenost i ograničenja klasične predstavničke parlamentarne demokratije.
Morala bi da se što pre dogodi velika promena koja će narodu doneti pravu nadu i pokrenuti njegovu snagu. Odstupanje ove nelegitimne i nenarodne vlasti, novi ustav i novi demokratski izbori, to je onaj izlaz koji treba da tražimo. Srbija ne može da čeka još četiri-pet godina pod partijskom okupacijom, narod ne može više da trpi i plaća cehove pijanih grofova naopake političke i ekonomske tranzicije. A grdni cehovi stižu na naplatu.
Autor je advokat iz Beograda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
