Da li će nam samo mazohisti učiti decu?

U selu mog oca, i to nije apokrifno, samo su učitelja zvali „gospodine“ (jedan od njih je među najzaslužnijima za obrazovnu emancipaciju moje porodice). Danas smo ih međutim, smestili na margine društvenog značaja, slabo ih plaćamo, a ponekad ih i bijemo, sami ili ih biju naša zapuštena deca, ako ne izađu u susret prevashodno roditeljskom barabluku.

U osnovnim školama na početku školske 2020/2021. godine skoro polovina (48%) nastavnika nije imala stalni radni odnos, dok je u srednjem obrazovanju ta cifra bila 51%. Socijalne, pa i političke posledice takvog stanja mogu se samo naslutiti.

Da li se približavamo tački u kojoj će samo mazohisti biti zainteresovani da nam uče decu i mlade?

U razmatranju relevantnih pitanja koristiću podatke publikovane 2021. godine u dve monografije SANU, uključujući tekst Ključni podaci o obrazovanju u Srbiji, autora Ivana Ivića, Ane Pešikan i Aleksandra Kostića. Za sve što je u međuvremenu postalo bolje ili, eventualno gore, ja se iskreno izvinjavam.

Školska sprema stanovnika Srbije je takva da je bez škole bilo 0,1%, sa nepotpunom osnovnom školom čak 6,7%, sa završenom osnovnom školom 20,7%, sa završenom srednjom školom 52,6%, sa višim obrazovanjem 5,5%, i konačno, sa visokim obrazovanjem 14,4%.

Petina koja ima samo osnovnu školu zapravo nema nikakvo profesionalno usmerenje.

U gimnazije se upisivalo oko 25%, a u srednje stručne škole oko 75% učenika (12-13% njih u trogodišnje srednje škole) – procenti variraju među generacijama.

Postoje mišljenja da struktura srednjeg stručnog obrazovanja ne prati realne potrebe sredine.

U kontradikciji je hipertrofija visokog obrazovanja: prema podacima iz 2021. godine u celom sistemu postojalo je 3.396 akreditovanih studijskih programa, sa ozbiljnim poremećajem u strukturi (najveći broj studenata gravitira ka oblasti označenoj kao „poslovanje, administracija i pravo“).

Na privatnim univerzitetima po akreditovanom programu učestvuje 2,12 nastavnika!?

Za upis u 1. godinu osnovnih studija akreditovano je čak 113.852 mesta, uz svest da poslednjih godina realno ima oko 40.000 kandidata za upis u visoko obrazovanje – znatno više mesta nego kandidata, sa svim što takva nesrazmera nosi.

Obrazovanje se međutim, generalno i bez naših lokalnih doprinosa, suočava sa različitim novim problemima:

(1) Kako se suočiti sa dramatičnim porastom znanja? Umberto Eko je komentarisao provokativno pitanje jednog studenta profesoru: „Izvinite, ali u eri Interneta, šta Vi tražite ovde?“ Negde u pozadini ovog bezobrazluka bila je ideja da Internet, Magna Mater svih enciklopedija, zna gde se nalaze Uskršnja ostrva, „poznaje proces hladne fuzije“, zna sve o Ratovima ruža i „beskrajnim raspravama o tome koji je najveći prost broj“ – jednom rečju, tu je gotovo sve, sem kako da se nešto potraži, filtrira, izabere, prihvati ili odbije. Eko, kao univerzitetski profesor i sam povređen navedenim pitanjem, kaže da su „svi koji imaju dobro pamćenje u stanju da skladište nove informacije.

Ali kada je reč o tome šta treba zapamtiti, a šta zaboraviti, e tu je potrebna mnogo veća veština.“ Tako da danas „utopljeni u informacije, ostajemo gladni znanja“. Nazvao bih to stanje „površnost olake dostupnosti“. Konzervativno verujem da će škola stoga nekim delom morati da se vrati Sokratovoj i Platonovoj ideji dijaloga koji „istine ne propisuje, već ih traži, ne ustoličava ih, već ih ispituje“, naravno u senci neizbežne, staromodne etike (pada mi na pamet sentencija da je danas „previše pameti, a premalo karaktera!“). Čini mi se da još uvek smisao tom odnosu može da da samo škola. Ali, da li je društvo spremno? Da li su profesori spremni? Konačno, đaci?

(2) Drugi fundamentalni izazov je globalizacija, sa kojim se prevashodno suočio univerzitet. U okviru nečega što se promoviše i kao globalna kultura školovanja, raste insistiranje na globalnoj uniformnosti obrazovne prakse. Deklarativna namera ovakvih nastojanja je da se pomogne kreatorima nacionalnih politika obrazovanja. Međutim, umesto da se standardi prihvataju kao jedan od mogućih metoda poređenja, oni se nekritički implementiraju usled viđenja „globalizacije kao režima istine“. Takvo podmetnuto jaje „univerzalnog obrazovanja“ bi naravno, brzo došlo u konflikt sa zadacima obrazovanja da čuva i razvija nacionalni i kulturni identitet (naravno ne u smislu „ksenofobne distinkcije“), prenosi vrednosne kriterijume i sl.

(3) Šta obrazovanje treba da pruži generacijama koje dolaze? Novi koncept ekonomije znanja naglašava neophodnost da edukacija bude usmerena ka sticanju sposobnosti/veština za globalno radno mesto, uključujući i radno mesto bilo gde u svetu, da se pojedinci kontinuirano adaptiraju na svet rada u kome se tehnološke inovacije gotovo svakodnevno odigravaju. Stoga obrazovanje mora da uključi i „pomoć pojedincu da izvršava zadatke za koje prvobitno nije bio osposobljen, da ga priprema za nelinearni tok karijere, da poboljšava njegove kompetencije kao dela tima, da samostalno koristi informacije, da razvija kapacitete za improvizaciju“ i, konačno, da razvije sposobnosti za složena promišljanja u odgovoru na nenaklonjenu realnost života. Stavljajući se u poziciju onih kojima nedostaju kapaciteti za opisani scenario, ostaje mi samo da kažem: Vae victis!

U tom smislu, postavlja se i pitanje kvaliteta našeg obrazovanja. Na osnovu ranijih eksternih ocenjivanja školskih postignuća, oko 45% petnaestogodišnjaka u Srbiji spada u kategoriju funkcionalno nepismenih, dok je broj onih koji postižu vrhunske rezultate zanemarljiv. Da li smo svesni koliko je ovaj podatak dramatičan? I tu je na delu naša poslovična hipokrizija: dok smo u lokalnim okvirima konkretnih škola imali hiperinflaciju odličnih ocena, što nam je stvaralo „iluziju da je naša osnovna škola dobra“, eksterna procena na testu za završni ispit na kraju osnovne škole 2019./2020. godine, pokazala je da je i za matematiku i za srpski jezik broj poena u proseku iznosio 11 od mogućih 20 (tek nešto preko 50%).

(4) Može li škola u najširem smislu te reči da opstane pred sve utilitarnijim zahtevima sredine i onih koji je finansiraju? Nove paradigme produkcije znanja primarno karakteriše značaj konteksta, tj. redefinisanje relevantnog, upotrebljivog znanja koje je „socijalno robusno“. Duhovita je konstatacija da je škola „institucionalizovan oblik … posebnog čovekovog biološkog svojstva – znatiželje kao spontanog refleksa, sposobnosti spoznaje sveta radi same spoznaje.“ U kojoj meri je poželjno da obrazovanje prvenstveno deluje shodno takozvanim društvenim potrebama, ili čak neposrednim zahtevima vlade ili industrijskih korporacija, tržišta rada itd.? Elegantnim cinizmom kaže se da je „svakom dopušteno, ako želi da studira jezik Hetita, crne rupe, razlike između Svetog Kiprijana i Svetog Avgustina u interpretaciji sakramenta krštenja, ili japanske zen-vrtove, ali zbog čega poreski obveznik treba to da plaća?“ Ako bi takva utilitarnost pobedila, to bi značilo propast obrazovanja koje poznajemo, a u priličnoj meri i posrtanje civilizacije u celini!

(5) Šta sa obrazovanjem koje se odigrava van granica klasičnih edukativnih institucija (neki od skandaloznih derivata takvog pristupa su se pre kratkog vremena vezivali za visoke državne službenike)? Tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka uočljivi su pokreti ka korporizaciji školovanja i neformalnog obrazovanja, sa prilično redukovanim ciljem: preoblikovati obrazovanje u formu uvežbavanja procedura (često, ne i njihove smisaonosti) da bi se obezbedio željeni ishod. Ovi procesi su u jednom broju zemalja praćeni i značajnom privatizacijom obrazovanja. U tom kontekstu bi se moglo razgovarati o dualnom obrazovanju, ali se radi o malom segmentu srednjeg obrazovanja (začeci se javljaju i u visokom obrazovanju), mada ključno pitanje i dalje stoji nepromenjeno: šta kada prestane potreba za konkretnim profilima?

(6) Šta sa školom (prvenstveno univerzitetom) koja se tradicionalno zasniva na jedinstvu mesta i vremena? Univerzitet bi uz to istovremeno trebalo da bude i relativno autonoman prostor nezavisan od zlokobnih spoljnih zvukova politike ili tržišta, u kome se može negovati kritičko mišljenje, formiranje i provera ideja. Da li se relativna autonomija univerziteta kompromituje pojavom novih paradigmi produkcije i prenošenja znanja? I ko garantuje da se ono što se događa Univerzitetu neće preliti na sve druge nivoe obrazovanja – „školovanje iz kuće“! Pretpostavlja se da će sadašnji edukativni proces biti u budućnosti bitno izmenjen razvojem veštačke inteligencije (VI), virtualne realnosti (učenik i učitelj se virtualno povezuju kao avatari) i tzv. brain-to-brain učenja. LJubitelji progresa stoga već poručuju zbogom amfiteatrima i učionicama, tj. skupim kampusima. To je praćeno i pretpostavkama da će do 2030. godine biti za oko 14 miliona novih studenata svake godine, što bi značilo da se svake nedelje izgradi 13 univerziteta za po 20.000 studenata, ako želimo da studiraju na klasičan način, licem u lice.

(7) Šta u stvari znači „politizacija“ obrazovanja i u kom smislu je dopustiva, a u kom ubistvena po njegovo funkcionisanje, izraženo kroz „naivno“ pitanje kakav „proizvod“ očekujemo od škole? Najkraće, danas je ključno prepoznavanje novih formi pritisaka, i dalje dosledno političko-ideoloških, sa kojima se škola suočava.
Na primer, principi sloboda i autonomije visokoškolskih institucija definisana je dokumentima poput Magna Carta Universitatum i preporukama Uneska. Međutim, u istraživanju iz 2017. godine, sve dimenzije autonomije univerziteta u Srbiji (organizaciona, finansijska, akademska i autonomija zapošljavanja) su na nivou srednje niske (ispod je samo niska). U međuvremenu su se dogodile promene, uključujući zakonske, koje će verovatno ove procene pogoršati.

(8) Šta sa demografskim i ekonomskim problemima? Uočljiva je težnja da se visoko obrazovanje stavi u kontekst privatnog dobra, a ne javne odgovornosti kolektiviteta u kome ono deluje. Tako komercijalni impulsi postaju legitimni, pa i dominantni pokretači obrazovanja.
Srbiju karakteriše ozbiljna demografska regresija (spomenuta i u strateškim dokumentima). Specifičnije, u okviru trenda regionalnog demografskog pražnjenja nerazvijenih i prigraničnih područja, preovlađuju naselja sa malim brojem stanovnika (naselja do 300 stanovnika), što nameće potrebu za prilagođavanjem regionalnog rasporeda školskih ustanova uz uspostavljanje sistema finansijske podrške siromašnim slojevima kako bi se obezbedila socijalna inkluzija.

Poslednjih decenija obrazovni sistemi se sve više redefinišu pod uticajem tržišta. Ukazano je da je kvalitet školovanja direktno povezan sa zaradama, produktivnošću i ekonomskim rastom u zemlji. Razlika u jednoj standardnoj devijaciji na testovima matematičke i naučne pismenosti povezana je sa 1% razlike u godišnjim stopama BDP-a. Trajna ili savladljiva različitost? Ekonomsko-politički tokovi podrivaju i koncept pravednosti unutar našeg sistema (izrazita nejednakost Romske dece, dece iz siromašnih porodica, porodica u kojima roditelji imaju nizak stepen obrazovanja, deca iz seoskih sredina i sl.). Na primer, među učenicima niskog socioekonomskog statusa čak 53% je na PISA testiranju imalo matematiku ispod nivoa dva, u poređenju sa 23% kod đaka iz porodica sa visokim socio-ekonomskim statusom, dok je po pitanju čitanja ta relacija 51%:22%.

(9) Šta sa obrazovanjem u 4. industrijskoj revoluciji? Postoje različiti predlozi da se redefiniše svrha obrazovanja (to do anything rather than something); da se poboljša tzv. STEM (science, tech, engineering, math) edukacija; da se obrazovanje prilagodi da bi razvijalo kreativnost, maštu, kritičko mišljenje, socijalne interakcije, spretnost; da se škole prilagode konceptu celoživotnog učenja (IFTF izveštaj tvrdi da će do 2030. godine prestati da postoji 85% trenutno postojećih poslova); da se promeni trening edukatora; da se škole pretvore u prostore imaginacije (nisam siguran da mi mašta dotle dopire); da se kontekst obrazovanja internacionalizuje (predlog koji nije potpuno bezopasan); i da se, posebno visoko obrazovanje promeni (ciklusi kvalifikacija kraći i fokusiraniji, veći udeo celoživotne edukacije sa modularnim programima).

Samo, da li su to i dalje škole/univerziteti kakve smo poznavali? U međuvremenu, predlažu se pokušaji sa mešavinom tradicionalnih i netradicionalnih formi učenja; (c) obezbeđivanje mobilnosti i internacionalnog uvida (u trenutku kada 4 milijarde nema pristup internetu?) – opasni koncept globalnog identiteta visokoškolskog, ali ubrzo i srednješkolskog obrazovanja, ako se uz navedene amalgame postojeće granice među njima uopšte održe.

Pojedini autori koji prate promene od prihvatanja Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji 2012. godine konstatuju da se čitav niz važnih nacionalnih tela poput nacionalnih saveta sveo na „savetodavnu ulogu relevantnom ministru“. Zaključuje se da je na delu centralizacija sistema obrazovanja, smanjivanje nezavisnosti i profesionalizma u pomenutim institucijama, povećanje uloge ministarstva i promena prioriteta – ukratko, povećana kontrola sistema.

U svakom slučaju, nakon definisanja i kontinuiranog preispitivanja „prioriteta obrazovne politike“, rad na reformama finansiranja, upravljanja i reformi kurikuluma mora biti kontinuiran (reforma koja traje), uz insistiranje da se vode progresivno odgovornije obrazovne politike, ne očekujući da će samo mehanizmi tržišta biti delotvorni. Kvalitet treba podizati uvođenjem optimalnih metoda što objektivnijeg testiranja znanja i kompetencija tokom i po završetku različitih nivoa obrazovanje.

Nažalost, nisam se osvrnuo na zadatke sistema obrazovanja u socijalizaciji đaka, kritičkom prihvatanju sistema vrednosti i definisanju sopstvene ličnosti u kontekstu tog, posle porodice, posebno značajnog primordijalnog kolektiva. A to je važno koliko i svaka od prethodno pomenutih tema!

Autor je profesor univerziteta i akademik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Ovaj tekst doprinos je javnoj raspravi o budućnosti obrazovanja koju je pokrenuo Zeleno-levi front na konferenciji „Budućnost obrazovanja u Srbiji – naša budućnost“