foto FoNet/InstagramPrilikom nedavne posete kineskog lidera Si Đinpinga, predsednik Srbije Aleksandar Vučić iskoristio je još jednu priliku da svetsku i domaću javnost podseti da Kinu vidi kao velikog prijatelja – a ne samo kao partnera, što je ipak neutralniji termin više rezervisan za Evropsku uniju i SAD.
Na osnovu svega što se moglo čuti u prethodnih nedelju dana, jasno je da to „čelično“ prijateljstvo počiva pre svega na političkim principima – tj. vrednostima i ciljevima koje srpska vladajuća elita deli sa kineskom.
Upravo kroz tu prizmu treba posmatrati najave o produbljivanju saradnje između Srbije i Kine, kako u ekonomskoj, tako i u drugim društvenim sferama.
Ako se zadržimo na ekonomskoj sferi, jasno je da je cilj daljeg zbližavanja Srbije i Kine to da se smanji povezanost sa Evropskom unijom (i zapadnim zemljama uopšte), kao glavnim izvoznim tržištem i najvećim stranim investitorom.
To naravno ima smisla iz ugla ovdašnje vladajuće elite kojoj odgovara da uloga Evropske unije u Srbiji bude što manja, bez obzira na eventualne društvene troškove, jer ovdašnja vlast nastoji da očuva autokratski institucionalni okvir.
Ovi napori su najvidljiviji kada je reč o investicijama. S jedne strane, Kina se od 2012. godine sve češće javlja kao poverilac prema državi za važne infrastrukturne projekte, a javni dug Srbije prema Kini se do danas uvećao preko deset puta.
Međutim, ovaj skok ne deluje ni izbliza tako impresivno u poređenju sa kineskim direktnim investicijama koje su u istom periodu se povećale za nekoliko redova veličina, sa zanemarljivih 1,3 miliona evra u 2012. na čak 1,4 milijarde evra u 2023. godini.
Šta Srbija žrtvuje svojim naporima da se distancira od Evropske kroz dalje zbližavanje sa Kinom? Najpre treba pogledati dosadašnji razvoj situacije.
Kada je reč o kreditima za javne investicije u infrastrukturu, državni zvaničnici će često isticati da kineski krediti omogućavaju bržu implementaciju projekata, nasuprot evropskim zajmovima koji su uslovljeni različitim propisima i procedurama.
Nesporno je da propisi i procedure usporavaju infrastrukturne radove, ali se gubi iz vida da uslovi koji postavljaju evropske institucije služe upravo tome da se minimiziraju pronevere.
Osim kamata, implicitni trošak kineskih kredita je dakle i to što otvaraju prostor za zloupotrebe, a treba imati u vidu da je priroda korupcije takva da šteta koju ona nosi sa sobom ne može biti lokalizovana samo na jedan projekat.
Zapravo, mnogo veći problem je u tome što se korupcija uspostavlja kao redovno stanje stvari – takoreći business as usual, čime se učvršćuje obrazac korupcije koji je ionako široko rasprostranjen u srpskom društvu.
Strane direktne investicije iz Kine imaju slične implicitne troškove. Ilustrativni primeri za to su zagađenje u Boru i Smederevu, kao i izrazito loši uslovi rada u kompanijama poput Linglonga.
Naravno, nesporno je to da glavnu odgovornost za implementaciju ekoloških standarda i poštovanja prava zaposlenih ima država.
Međutim, kineske kompanije su „naštelovane“ na obespravljenu radnu snagu i slabije ekološke standarde, a veća zavisnost privrede od takvih kompanija vezuje ruke zakonodavcu u naporima da se usvoje čvršći propisi, što rezultira kako u labavijim zakonima, tako i u slaboj implementaciji relevantne regulative.
Kada je trgovina u pitanju, robna razmena je poput investicija takođe višestruko porasla od 2012. godine, mada je uprkos tome dostigla tek skromnih 4% našeg izvoza i 12% uvoza.
Prostor za povećanje robne razmene između Srbije i Kine po svemu sudeći postoji, pa će se ovi procenti najverovatnije povećati u narednih desetak godina kako se bude implementirao nedavno potpisani sporazum o slobodnoj trgovini.
S jedne strane, taj prostor je u mnogo čemu ograničen – velika geografska distanca i transportni troškovi koji uz nju idu čine glavnu logističku barijeru.
S druge strane, ovdašnja vlast neće preterano mariti za ekonomsku neefikasnost ako joj se prebacivanje oslonca sa Evrope na Kinu učini politički isplativom.
Postepeno povećanje uticaja Kine na srpsku privredu, ali i društvo uopšte u prethodnih desetak godina prošlo je mahom nezapaženo.
Na takvom ishodu vlast je marljivo radila u sklopu svoje antizapadne agende. Međutim, proevropska javnost je takav razvoj situacije najvećim delom prespavala, uspavana povremenim i deklarativnim saopštenjima o „nastavku evropskog puta“, uzdajući se u to da državni vrh neće rizikovati ekonomsku stabilnost udaljavanjem od EU.
Međutim, ostala je zanemarena činjenica da su društvene nauke odavno uočile pravilnost da će vladajuće elite, naročito u autokratijama, rado žrtvovati koji procenat BDP-a ukoliko im to omogućava da sačuvaju vlast.
Autor je doktorand Ekonomskog fakulteta
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
