Da li javni dug izmiče kontroli?

Kad su budžetski prihodi manji od budžetskih rashoda nastaje budžetski deficit, tj. razlika između manjih prihoda i većih budžetskih rashoda.

Deficit se pokriva pozajmljenim sredstvima.

To što pozajmimo, dok ne otplatimo, predstavlja javni dug.

Budžetski deficit, pa time ni rast javnog duga nije obavezno negativna i nepoželjna pojava.

Na određenom nivou razvijenosti ekonomije čak se i podrazumeva, jer razvoj zdravstva i obrazovanja, na nižem nivou ekonomske razvijenosti zemlje, po pravilu, ide ispred opšteg nivoa razvijenosti zemlje i raspoloživog budžetskog kapaciteta.

Problem nastaje, kada budžetski prihodi zaostaju za opravdanim budžetskim rashodima zbog nemoći ukupne ekonomije, ili kad zadovoljavajući budžetski prihodi zaostaju za budžetskim rashodima čija je visina posledica nerealnih ambicija vlasti u domenu javnih investicija i naknadnih rashoda nastalih iz populističkih motiva vlasti.

Kod nas je i jedno i drugo slučaj, i nemoć ekonomije za veći budžetski kapacitet i neprimereni budžetski rashodi u odnosu na objektivno moguće budžetske prihode.

Tako se može objasniti porast javnog duga u periodu od 2013. do 2023. godine sa 17,71 milijardu evra na 36,15 milijardi evra ili za 104,1 odsto.

Toliki rast javnog duga nije posledica podbačaja budžetskih prihoda niti posledica nepredviđenih okolnosti, osim u 2020. godini zbog pandemije. Rast deficita je posledica svesno utvrđenih visokih rashoda zbog ambicioznih infrastrukturnih investicija, zatim, uhodanih helikopter mani čestitki penzionerima i ostalim građanima, a naročito zbog rasta rashoda po osnovu kamata na stalno rastući javni dug.

Sada smo u situaciji da je otplata dospelog duga moguća samo iz novih pozajmica.

Ako se te pozajmice uzimaju sa kamatama višim od kamata po dospelom dugu, to znači neto povećanje javnog duga, tj. da se otplatom dospelog duga povećava dug.

Međutim, i pored visokog rasta javnog duga u apsolutnom iznosu, on je pao u odnosu na BDP koji je, zahvaljujući inflaciji i godinama nepromenjenom kursu dinara, porastao još više.

Dovoljne su bile tri godine visoke inflacije da bruto domaći proizvod (BDP) iz 2023. godine dostigne iznos od 69,1 milijardu evra što je više od BDP-a iz 2012. godine za 109,4 odsto, i ako je realni rast BDP-a u tom periodu bio 32,86 odsto ili 2,7 odsto godišnje.

Nizak stepen zaduženosti, meren odnosom javnog duga prema BDP-u u evrima, do koga smo stigli, prvenstveno, pomoću inflacije i skoro fiksnog kursa dinara, ne znači da je javni dug pod kontrolom, samo nas ohrabruje u zaduživanju.

Na ovo stanje duga sledi zaduživanje za finansiranje investicija u vezi izložbe Ekspo 2027. i drugih projekata koji nisu u direktnoj vezi sa ovom manifestacijom, osim što se na isti način ugovara njihovo izvođenje, a u vrednosti, kako rekoše, od oko 18 milijardi evra, za koliko će srazmerno porasti i troškovi kamata na javni dug. Iz toga će uslediti godine visokog deficita budžeta, koji traži dodatne pozajmice.

Što bi se reklo, može uvek gore.

Neće proći dugo da shvatimo da smo u začaranom krugu iz koga ćemo teško izaći.

Vlast je, bez sumnje, znala da nema veće zaposlenosti bez velikog priliva stranih direktnih investicija koje su trebale da nadomeste hronični deficit domaćih privatnih investicija.

Takođe, znala je da strane direktne investicije, većinom u granama sa nižim nivoom dodatne vrednosti (BDP-a) neće odbaciti zadovoljavajući rast BDP-a, pa su velike infrastrukturne investicije trebale to da nadomeste.

Pokazalo se da je to bila uzaludna nada, jer je poznato da je, uopšte, a naročito u manjim ekonomijama, visok nivo domaćih privatnih investicija uslov zadovoljavajućeg doprinosa infrastrukturnih i stranih investicija rastu BDP-a i uslov održivog razvoja ekonomije.

Dok ne stvorimo pretpostavke za veće domaće investicije i više svoje ekonomije, a to će, i ako odmah krenemo tim putem, potrajati, mogli bismo bar da poradimo na većem učešću domaćih zajmova državi u ukupnom javnom dugu, da bar veći deo kamata po tom osnovu ostane unutar zemlje.

Jeste da bi to smanjilo ponudu deviza i možda oborilo kurs dinara, ali ne treba da zbog toga strahujemo.

Naprotiv.

Nema, dugoročno gledano, opasnijeg neprijatelja ekonomiji od kursa dinara koji najmanje zavisi od stvarnog kvaliteta ekonomije.

Autor je ekonomista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.