Da li javni tužilac ima mehanizme da ostvari zadatke koji se od njega očekuju?

Iako građani imaju pravo da očekuju najviše standarde pravičnog, stručnog i efikasnog procesuiranja, nažalost, u stvarnosti, ta očekivanja se pokazuju kao nerealna.

Da li je zakonodavac licemeran kada javnom tužiocu poverava rukovođenje predistražnim postupkom i sprovođenjem istrage, ali mu zaista ne daje delotvorne mehanizme za to?

Primera radi, član 44 st. 2 Zakonika o krivičnom postupku javnom tužiocu daje mogućnost, u odnosu na postupanje policije i drugih državnih organa, da samo obaveštava nekog (starešinu koji rukovodi organom, nadležnog ministra, Vladu, nadležno radno telo Narodne skupštine) ukoliko policija ili drugi državni organ ne postupi po zahtevu javnog tužioca.

Taj isti član javnom tužiocu kao, navodno, još težu meru, ukoliko navedeno obaveštenja ne da rezultat, opet daje samo mogućnost obraćanja tim istim organima (policiji ili državnim organima) sa zahtevom za pokretanje disciplinskog postupka protiv lica za koje tužilac smatra da je odgovorno za nepostupanje po njegovom zahtevu. Takav zahtev tužilaštva niko ne mora da prihvati, jer tužilac nije ovlašćen da sam pokrene disciplinski postupak, a i da jeste ovlašćen za to, tužilac je ponovo uslovljen da podatke o licu koje koje je zaduženo da postupa po zahtevu tužioca i koje smatra odgovornim za nepostupanje, pribavlja od tih istih organa.

Jedino je Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije predviđeno da ministar nadležan za unutrašnje poslove, uz pribavljeno mišljenje tužioca za organizovani kriminal, postavlja i razrešava starešinu organizacione jedinice nadležne za suzbijanje organizovanog kriminala (ne i ostale zaposlene). Dakle, jedino je tada vidljivo (ne i obavezujuće) mišljenje tužioca za organizovani kriminal. Smatram da bi Zakon trebalo da predvidi traženje prethodne saglasnosti ili odobrenja, a ne samo mišljenja.

Jedina efektivna mera, koja ima karakter novčane kazne, jeste mogućnost javnog tužioca da novčano kazni dva puta po 150.000 dinara državne i druge organe, kao i pravna lica za nepostupanje po njegovom zahtevu za pružanje potrebnih obaveštenja. Ali se njegovo efikasno rukovođenje postupkom dovodi u pitanje nizom drugih odredbi Zakonika o krivičnom postupku.

NEDOSTACI TUŽILAČKIH MEHANIZAMA PRILIKOM OBEZBEĐENJA PRISUSTVA SVEDOKA I NARUŠAVANJA REDA

Primera radi, jedino sud, ne i javni tužilac može (ali ne mora) novčano kazniti svedoka dva puta do 100.000 dinara ako je uredno pozvan, a nije se odazvao pozivu, odnosno samo sud može (ali ne mora) kazniti novčanom kaznom svedoka dva puta do 150.000 dinara ukoliko odbije da svedoči, a za to nema zakonske razloge. Sudiji i javnom tužiocu nisu dati isti mehanizmi za rukovođenje postupkom.

Isto tako, odredbom čl. 305 Zakonika o krivičnom postupku određeno je da samo sud može novčano kazniti do 150.000 dinara lice koje za vreme preduzimanja dokazne radnje kojom rukovodi javni tužilac narušava red. U odsustvu optičkog i tonskog snimanja postavlja se pitanje na koje načine javni tužilac (rukovodilac postupka) treba da dokazuje sudu (drugom državnom organu) da je neki učesnik narušavao red? Da li će biti dovoljna reč javnog tužioca naspram reči okrivljenog i njegovih branioca? Da li se upuštanjem u takav nov, svojevrsan postupak „dokazivanja“ sudu da je došlo do narušavanja javnog reda doprinosi efikasnosti postupka? Da li je svedok već nepovratno ometen u davanju iskaza ako svaki od branilaca ometa svdoka i bude samo opomenut od strane javnog tužioca, a nakon opomene ne nastavi da narušava red, pa nikada ne bude novčano kažnjen? Tužilac ima na raspolaganju samo deklarativni mehanizam opomene, a ne i mogućnost novčanog kažnjavanja. Sudija dalje nije vezan nikakvim rokom da odluči o eventualnom izricanju novčane kazne licu koje za vreme preduzimanja dokazne radnje narušava red, tako da predmet može ostati „zaglavljen“ u toj fazi postupka neograničeno.

Iako je organ postupka taj koji je dužan da čuva svoj ugled i ugled stranaka i drugih učenika u postupku i da zaštiti sebe i druge od uvrede, pretnje i svakog drugog napada, postavlja se pitanje na koji način javni tužilac može da pruži tu zaštitu, koju je po zakonu dužan da pruži, ukoliko jedino sud, a ne i javni tužilac, može kazniti novčanom kaznom do 100.000 dinara okrivljenog, branioca, punomoćnika, zakonskog zastupnika, oštećenog, privatnog tužioca ili oštećenog kao tužioca koji u podnesku vređa taj organ ili učesnika u postupku.

S druge strane, u zakonskoj odredbi koja od suda traži da pruži istu takvu zaštitu svom ugledu i bezbednosti, kao i ugledu i sigurnosti stranaka i drugih učenika u postupku, te da ih kao i organ postupka zaštiti od uvrede, pretnje i svakog drugog napada, sud ga može kazniti većom novčanom kaznom, do 150.000 dinara (čl. 369 i 370 ZKP) pa se nameće zaključak da se ugledu suda i očuvanju reda pred sudom pruža veća pravna zaštita od ugleda i održavanja reda pred drugim organom postupka.

KOJE SVE PROCESNE RADNJE TUŽILAC NE MOŽE DA SPROVEDE SAM?

Nije veliki broj dokaznih radnji koju javni tužilac može preduzeti apsolutno samostalno. Prilikom vršenja pretresa ili uviđaja javni tužilac mora da angažuje stručna lica koja će izvršiti merenja, fotografisanja, snimanja, privremeno oduzimanje određenih predmeta, uzimanja uzoraka i analizu uzoraka. Ukoliko neko lice počne da uništava predmete izvršenja krivičnog dela ili dokaze, neophodno je istovremeno reagovanje policije, koja raspolaže mehanizmima prinude.

U predistražnom postupku postupanje tužilaca često zavisi od odluka i postupanja drugih, nadležnih, specijalizovanih organa ili institucija (stručnih inspekcija, raznih agencija, instituta, službi, komisija…) koje su jedine kompetentne i/ili ovlašćene da vrše procene, nadzore i da donose odluke u nekoj oblasti.

Ukoliko javni tužilac poveri veštačenje ustanovi, on ne može da utiče na sastav komisije, a kasnije tokom postupka mora da brani njihovu stručnost i kompetencije.

Primera radi: kada tužilac stavi zahtev sudiji za prethodni postupak za izdavanje naredbe za pretres stana, sud nije vezan nikakvim rokom za donošenje odluke po tom zahtevu. Da li će i kada sud doneti naredbu za pretres stana je diskreciono pravo suda, a javni tužilac je taj koji rukovodi predistražnim postupkom? Dobro rešenje predviđa Zakon o kaznenom postupku Republike Hrvatske koji kaže da sud mora odlučiti odmah o zahtevu tužioca, a najkasnije u roku od četiri sata od prijema zahteva.

ŠTA SE DEŠAVA KADA JE JAVNI TUŽILAC SPREČEN DA PRISUSTVUJE GLAVNOM PRETRESU?

Teret dokazivanja optužbe je na tužiocu. Imajući u vidu da je javni tužilac dužan da nosi taj „teret“ nejasno je opredeljenje zakonodavca da se tužiocu kao organu postupka ne pruži podjednaka pravna zaštita kao i sudu, da mu se daju podjednaki mehanizmi za održavanje reda i obezbeđivanja prisustva svedoka, prikupljanja dokaza…

Nejasno je i zbog čega se zakonodavac opredelio za zakonsko rešenje koje propisuje da, ukoliko javni tužilac ili lice koje ga zamenjuje ne dođe na glavni pretres, predsednik veća će o tome obavestiti nadležnog javnog tužioca i tražiti od njega da odmah odredi zamenu.

Da li je takva iznenadna zamena adekvatna da nosi „teret“ dokazivanja u predmetu u kojem nikada nije postupao? Dok je postojanje bilo kojih razloga sprečenosti da prisustvuje glavnom pretresu (bolest, sprovođenje istrage u pritvorskom predmetu, rukovođenje uviđajem, prisustvovanje glavnom pretresu u nekom drugom predmetu…) na strani javnog tužioca irelevantno za zakonodavca, kada je reč o izostanku branioca, tu se već zakonodavac upušta u razloge sprečenosti (čl. 382 st. 1 ZKP).

U slučaju obavezne odbrane zakonodavac daje mogućnost, a u praksi je to pravilo, da se glavni pretres ne održi, odnosno da se prekine ili odloži u slučaju nedolaska branioca i neobaveštavanja suda o razlozima sprečenosti.

U slučaju sprečenosti postupajućeg sudije da pristupi na glavni pretres, glavni pretres će se podrazumevano odložiti, pa se stiče utisak da su i sudija i branilac nezamenljivi na glavnom pretresu, a da je jedino javni tužilac, na kome je teret dokazivanja optužbe, lako zamenljiv na glavnom pretresu i da je irelevantno ko vrši njegovu funkciju.

U praksi se odredbe člana 359 ZKP (određivanje zamenskih sudija, odnosno sudija porotnika od strane predsednika veća) ne primenjuju.

U Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske (čl. 401) predviđeno je da ako na raspravu, koja je određena na temelju optužnice državnog odvjetnika, ne dođe državni odvjetnik ili osoba koja ga zamenjuje, rsprava će se odgoditi. O razlozima odgode obavijestit će se viši državni odvjetnik“. Dakle, Zakon o kaznenom postupku Republike Hrvatske ne predviđa slanje neupućene, ad hok zamene.

Iako je Zakonik o krivičnom postupku tužiocu dao rukovodeću ulogu u predistražnom postupku, zadatak da sprovodi istragu, kao i da nosi teret dokazivanja optužbe, mogućnost izjavljivanja žalbe i podnošenja vanrednih pravnih lekova, on mu nije dao efikasne mehanizme da te uloge uspešno realizuje.

Postupajući javni tužilac i njegov zamenik ne mogu biti ad hok „zamenjeni“ na glavnom pretresu jer to ne doprinosi realizaciji načela akuzatornosti, neposrednosti i raspravnosti (kontradiktornosti).

Autorka je zamenica javnog tužioca u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije