Da li je „Dara iz Jasenovca“ junakinja svoje priče?

U tom smislu, mogućnost da milioni građana premijerno gledaju film „Dara iz Jasenovca“ na javnom servisu pre nekoliko dana predstavlja dobru stvar, kao i uopšte namera da se film sa takvom tematikom snimi.

Ono što je međutim izazov jeste izuzetna slojevitost i osetljivost teme koja zahteva sveobuhvatan, analitičan, ali i umetnički inovativan i fokusiran način predstavljanja priče, kako bi ona dubinski zadržala pažnju i izazvala očekivano osećanje kod gledalaca.

U prezentovanju takvih priča, inspirisanih istinitim, traumatičnim događajima, nužna je bliska saradnja između dramskih umetnika, istoričara, sociologa, politikologa, teologa i brojnih drugih grupa, koje iz svojih perspektiva mogu sagledati sadržaj i pružiti doprinos izgradnji potpunije poruke iz različitih uglova.

I pored svega nabrojanog, kod teskobnih i uznemirujućih tema kao što je genocid uvek postoji opasnost od neželjenih i pogrešnih tumačenja, ostrašćenosti, ozlojeđenosti, što je činjenica i od čega ne treba bežati, već sa time treba računati.

Autori moraju da se rukovode takvim razmatranjima kako bi priču na platnu prikazali na što celovitiji i sveobuhvatniji način, čak i onda kada se samo želi ilustrovati jedan mali deo ili događaj.

Priča bez dubljeg konteksta jednostavno nije potpuna.

Brojni filmovi o Holokaustu u različitim epohama uspevali su da manje ili više suptilno oslikaju kontekst bez da su kompromitovali osnovnu radnju filma, što je možda i ovde bila namera, ali nažalost nije do kraja izvedeno.

„Dara iz Jasenovca“ poseduje narativ koji ilustruje jedan deo priče, na vrlo potresan način, ali po metodama koji su oprobane i već viđene, što ograničava njegov doprinos kao originalnog i prepoznatljivog ostvarenja u toj tematici.

Kao gledaocu mi je smetao nedostatak fokusa, ili možda pre višestruki fokus, koji u različitim delovima filma vodi u različitim pravcima.

Taj je problemski fokus ometao i razumevanje poruke filma, koja verovatno u najopštijem glasi „Stara Gradiška je bio logor za srpsku decu u NDH.“

Možda nisam dovoljno dobro razumeo poruku, što je isto mogućnost. Ipak, deluje da je film posedovao najmanje trostruki cilj: informativni, emotivni i umetnički.

U informativnom smislu deluje mi da je film nastojao da upozna gledaoce sa monstruoznim događajima u Staroj Gradiški, što i jeste uradio kroz prikaz niz scena koje su bazirane na istinitim događajima.

Prikazi izazivaju teskobu, samim svojim, dosta vernim ilustrovanjem niza brutalnih zločima, koji se odigravaju bez logičkog sleda (što je, opet, trebalo da dočara proizvoljnost jednog terora, mada ta sklonost ka spontanosti nije podrobnije analizirana).

Međutim, mislim da je informacija, poruka – tragedija jednog naroda, i njegove dece – mogla da bude preneta spretnije i kroz drugačiju perspektivu.

Šta pod time podrazumevam?

Način na koji je priča ispričana nije preterano upečatljiv, osim po scenama nasilja, među kojima su neke prikazane dosta doslovno (u smislu dijaloga ili radnji), dok su neke druge uspele da na psihološkom nivou dočaraju stravične situacije (spuštanje dece u podrum logorske bolnice).

Tu dolazimo do drugog dela: emotivni aspekt.

Utisak je da autor nije želeo da priča ostane tek na nivou prikaza, tj. reprodukcije istorijskih scena, već da zapravo narativ treba da bude građen kroz oči i perspektivu jedne zatočene devojčice.

To već predstavlja jedan drugi fokus koji nije do kraja ispraćen, iako se nominalno na njemu zasniva priča (npr. naslov filma upućuje da se u filmu zapravo radi o tome kako je jedna devojčica proživljavala logoraške trenutke).

Ali, da li je to zaista fokus?

Da li je Dara glavna glumica ili je možda sam logor preuzeo glavnu ulogu?

Da li su i jedan i drugi alter dovoljno dobro prikazani, ili i o jednom i o drugom nismo saznali onoliko koliko je trebalo, s obzirom na slojevitost teme?

Da li bi film možda bio delotvorniji da je od početka do kraja izveden kroz doslednu naraciju Dare, uz „čitanje“ njenih misli dok je posmatrala surovu logorašku svakodnevnicu, uz doslednije prikazivanje njenih osećanja – straha, bola, tuge, brige, ljubavi?

Ove misli vode ka onome što verovatno predstavlja treći fokus filma, koji proističe iz prva dva – umetnički. Film kao vid umetnosti stalno evoluira i nastoji da pronađe nove načine da što inventivnije i efikasnije prenese određenu poruku.

Različiti autori eksperimentisali su sa nizom tehnika kako bi bacili bliže svetlo na neki deo priče ili na sam kontekst.

Uprkos verovatnoj neadekvatnosti poređenja, „Šindlerova lista“ i „Dnevnik Diane Budisavljević“ nisu slučajno prikazani u crno-belom formatu, čime se problemski fokus sužava na samu radnju.

S druge strane stoji koloritna i gotovo razigrana priča „La vita è bella“, koja na neverovatan način ponire čitaoca sa jednog gotovo idiličnog nivoa porodičnog života do duboko u samu srž stradanja, i to uz prikaz perspektive deteta, što je nešto što je „Dara“ takođe nastojala da uradi, ali bez dosledne strategije.

Prikazivanjem osećanja glavne heroine i prolaskom kroz njen proces doživljavanja situacija gledaoci bi više emotivno saosećali sa njenom perspektivom, umesto sa samom situacijom i samim logorom kao stratištem, što je doduše isto bio cilj.

Možda se poruka sastojala i u bezimenosti, mehanici ubijanja, koja je pojedinačne sudbine progutala u logoru poput Gradiške.

A možda je poruka bila i neka druga, koja je, u tom slučaju – možda – trebalo da bude osmišljenija i preciznije prikazana.

Autor je politikolog