Da li je država saučesnik u trgovini decom

Skandali kojima ću se danas baviti su vesti koje poslednjih nedelja sporadično prodiru u srpsku javnost, ali bez pažnje koju zaslužuju, nego više na način „okupaj me, ali nemoj da me pokvasiš“. Radi se o dezolatnoj situaciji u državnim porodilištima, u kojima je za poslednje četiri decenije, po tvrdnjama pogođenih i nesrećnih roditelja ukradeno između pet do deset hiljada novorođenih beba, kao i sveža vest da je u kraljevačkoj bolnici u zamrzivaču, na odeljenju za patologiju, pronađeno u plastičnim kesama 13 telašca mrtvih novorođenčadi.

Za razgovor na ovu temu Vi ste idealan sagovornik: srećna ste majka jednog sina, baka dvoje unučadi, profesor psihijatrije, bivša ministarka zdravlja Srbije i aktuelna ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku. Uz to, Vi sa kolegom ministrom unutrašnjih poslova Nebojšom Stefanovićem, koji je i predsednik saveta za borbu protiv trgovine ljudima, držite deo poluge izvršne vlasti koja je najpozvanija da na ove pojave reaguje javno i energično uz upornost da se istina sazna do detalja. Nisam zapazio da ste se uopšte obratili porodicama pokradene dece sa namerom da ih utešite, razumete, podelite bol sa njima, ili ih podržite da istraju u traženju istine, pa ma kakva ona bila. Ma iz bilo kog ugla Vašeg privatnog, profesionalnog ili partijskog života morali ste da se oglasite pa makar i samo po sili empatije.

Da li je suvišno očekivati od Vas da se javno založite za razumevanje i pomoć ljudima sa ranom koja je nezaceljiva – i ne morate ništa više da učinite od onoga što biste i Vi očekivali da se to, ne daj bože, i Vama desilo. Rečenica koju sam pročitao na ulaznim vratima jednog porodilišta u Beču, vraća mi se u sećanje: „Ko nema decu, ne zna šta je radost – a ko ih ima zna šta je bol“.

Nisam Vas čuo ni da ste se uključili u pripreme javnosti za parlamentarnu raspravu o promeni u krivičnom zakonu i pooštravanju zatvorske kazne za ubice dece, trudnica i nemoćnih lica, dok je predlagač zakona, da li ste i Vi u tome učestvovali, hrabro zaobišao temu trgovine decom. Zašto? Da li se država, kao osnivač bolnica ne oseća saučesnikom u najogavnijem kriminalu. Da li je moguće da vlasnik, Ministarstvo zdravlja Srbije, ne zna šta se u njegovim bolnicama događa, iako celokupni menadžment, od direktora bolnica do šefova klinika čini isključivo poslušni politički kadar, koji svoju karijeru može da zahvali jedino osobini – da ne talasa. Ne mogu da zamislim da se ceo lanac organizovanog kriminala trgovine decom odvija pred očima osnivača, a da on i sam nije u sve to umešan.

I dok na vapaj bespomoćnih i zanemarenih roditelja nestalih beba vlast sumnjivo ćuti ignorišući sve njihove zahteve za pravdu i istinu – otvara se nova afera u državnoj bolnici u Kraljevu – u zamrzivaču na odeljenju za patologiju, u plastičnim kesama, kao medicinski otpad bilo je sklonjeno trinaestoro beba, od kojih devet mrtvorođenih, jedna pronađena na deponiji i tri nakon pobačaja.

Ovim se otvara novi niz pitanja koja proizilaze iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti od 29.12.2015. koji u članu 221 kaže: „Zdravstvena ustanova je dužna da obavesti punoletnog člana porodice, u najkraćem mogućem roku, kao i da mu obezbedi neposredni pristup telu umrlog lica, a ako odbije sačinjava se pismena beleška o tome. Da bi se utvrdilo vreme i uzrok smrti obavlja se obdukcija i na novorođenčetu umrlom tokom lečenja ili smrti nakon rođenja i da se umrlo lice po pravilu sahranjuje 24 do 48 sati posle nastanka smrti.“

Koliko je meni poznato mrtvorođene bebe se ne obduciraju već odmah sahranjuju, a umrle bebe po rođenju ili na lečenju obavezno se obrađuju u odeljenju patologije i po potrebi se uključuje i odeljenje sudske medicine, forenzičari i javni tužilac.

Na ovo pravilo ne može da utiče ni izbor gradonačelnika, niti pak nedostatak novca, kao što se u slučaju Kraljeva to navodi kao glavni razlog. Troškovi za sahranu beba su zanemarljivo mali. Šta se to u Kraljevu radilo, a da nije bilo van pravila struke i etike? Da li možemo da otvorimo i pitanje – šta se dešava sa embrionima dobijenim pri abortusima – po Vašim izjavama radi se o broju oko 250.000 prekida trudnoće u Srbiji godišnje – a šta sa placentom i pupčanom vrpcom i kod urednih porođaja. Da li u Srbiji cveta kriminalna trgovina medicinskim materijalom, za koju su podjednako zainteresovani i farmakoindustrija, a i industrija kozmetičkih preparata, koristeći ljudski materijal kao sirovinu za izradu vakcina, anti-ageing preparata, svežih ćelija, a u prehrambenoj industriji i kao dodaci u ishrani.

Ovaj medicinski materijal se skupo plaća pa zato nije naodmet da posumnjamo da se u srpskim bolnicama, gde se deca kradu, i mnogi prerani prekidi trudnoće motivišu i zaradom onih koji te prekide obavljaju, umesto da se trudnicama pruži savet i pomoć za održavanje ploda.

Zamolite Vašeg kolegu ministra unutrašnjih poslova, Nebojšu Stefanovića, kao predsednika Saveta za borbu protiv trgovine ljudima, da Vam se u zahtevima pridruži, a kao vrhovni policajac da zaduži vrsne srpske forenzičare da metodom DNK analize pronađu bar jednog vinovnika – da bi lanac počeo polako da se odmotava i uz saradnju sa svedocima saradnicima otkrio ceo prsten kriminalaca. Srbija ima izvanredne policajce, samo ih treba pustiti da odrešenih ruku rade svoj posao. Založite se da novi zakon uključi i krađu dece kao kriminalni akt koji ne zastareva, a da su krivci svi učesnici, od vlasnika ustanove, lekara, babica, posrednika i naručioca.

Ukoliko i dalje ćutite javnost može sa punim pravom da vas smatra i saučesnikom, a u najboljem slučaju da kršite Ustav Srbije, a na čije poštovanje ste se i zakleli. Paragraf 64. tog Ustava kaže: „Svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet.“

Srbijom su tokom istorije protutnjala dva talasa oduzimanja dece – onaj prvi, pod Turcima, poznat kao danak u krvi, i ovaj drugi mnogo gori i brutalniji pod Srbima. Turci su se više držali potonjeg Ustava Srbije, nego vi koji ste ga pisali.

Autor je arhitekta