Da li je gospođa ministarka podigla đačku torbu?

Da li joj je – kad već govorimo o preopterećenosti – palo na pamet da nastavno gradivo možda nije prilagođeno uzrastu đaka. Da li je, najzad, razmišljala o neophodnosti promena u školskom sistemu. O uvođenju novih sadržaja i savremenih metoda za koje već postoje uzori u mnogim zemljama.

Ne mora se, naravno sve prihvatiti ali se jednostavnim poređenjem mogu primeniti novine koje su korisne i poželjne. Pre svega u odustajanju od krutih pravila i formula koje se pamte za ocenu i isto tako brzo zaboravljaju. Za podsticanje i negovanje znanja do kojeg se dolazi razmišljanjem i traženjem odgovora u sopstvenim glavama, a ne sabijanjem u krute kalupe i učenjem napamet. U onome dakle što se – unapređenjem već postojećih darova i sklonosti dece – obično opisuje kao kreativnost.

Takve promene bi koristile i đacima i nastavnicima. Prvima što bi se sa više marljivosti bavili onim što ih zanima i zašta imaju dara, a drugima što bi bili oslobođeni obaveze da đacima pune glavu pravilima i formulama kao da su aparati u koje se ubacuje novčić za muziku. Što bi – umesto humanoidnih robota – odgajali zdravo potomstvo.

Kada je već o zdravlju reč da li je ne samo prosvetnim zvaničnicima već i vlastima u celini palo na pamet da ukinu namete za bavljenje dece sportom.

Ministarka iz redova Socijalističke partije bi svakako morala da zna da je u programu njene partije – bar na rečima – zapisano opredeljenje za besplatno obrazovanje i zdravstvo. Kao što se verovatno seća da se svojevremeno za upražnjavanje sportskih aktivnosti u siromašnoj zemlji nije plaćalo.

Nema potrebe da se objašnjava zašto. Pa jednostavno zbog toga što je za svaku razumnu vlast poželjno da odgaja obrazovano i zdravo potomstvo.

Ne postoji nikakvo opravdanje da se sportom bave jedino deca čiji su roditelji kraj svih izdataka (za školski pribor, za izlete, za rekreativnu nastavu, za sve i svašta) u stanju da podnesu još jedan trošak.

Ako, prema tome, ima para da se – pored već postojećih stadiona koji zvrje prazni – grade velelepni novi (najčešće za jednokratnu upotrebu) tada ih mora biti i za besplatno školovanje i fizičko vaspitanje.

U čemu se – moramo se i to zapitati – ogleda briga za decu ako je lišena sadržaja. Ako je deviza kako su prosveta i zdravstvo stubovi države čestim korišćenjem u probitačne političke svrhe svedena na pohabanu frazu.

Da je vlastima stalo do onih koji te stubove održavaju morale bi da ih više uvažavaju. Da se makar uzdržavaju da ih ponižavaju bestidno nas uveravajući kako je sasvim u redu da imaju prihode „ispod proseka“.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.