Da li je Ivo Andrić, jedini jugoslovenski nobelovac, zaista bio aktivan član Mlade Bosne: Lični stav Radoša Ljušića

I u seriji „Nobelovac“ Ivo Adrić je predstavljen kao mladobosanac. Za razliku od njih, niko od mladobosanaca i učesnika u Sarajevskom atentatu, poput Cvetka Popovića, ne piše i ne govori o Andriću kao pripadniku Mlade Bosne. Da li je jedini jugoslovenski nobelovac zaista bio aktivan član ovog pokreta?

Mlada Bosna nije bila organizacija već književni i politički pokret bosanskohercegovačke omladine u vremenu od Aneksije do izbijanja Prvog svetskog rata (1908-1914).

Deo učesnika pokreta i deo pisaca ocenili su ga kao srpski, dok su drugi njegovi učesnici, kao i pisci posle 1918. godine, tražili i isticali u njemu jugoslovensku orijentaciju.

Nesporan je blagi nacionalni zaokret od srpstva ka jugoslovenstvu, ali on nije odneo prevagu, te je pokret i dalje zadržao srpsko obeležje. Nastanak Jugoslavije bitno je uticao na pojedine povesnike da mladobosanski pokret okarakterišu kao jugoslovenski.

U tome su se isticali Pero Slijepčević i, naročito, Milorad Ekmečić. Pokret se širio isključivo među srednjoškolcima – učenicima viših razreda gimnazija, preparandija i trgovačkih škola.

Uz srpsku, postojala je i hrvatska omladina. Daleko veći deo Hrvata bio je konzervativan, oni su bili pokorni podanici Austrije i rimskog pape, vaspitavani u klerikalnom i šovinističkom duhu, pisao je atentator Cvetko Popović.

Hrvatska napredna omladina bila je malobrojnija i manje uticajna od Hrvatske rimokatoličke klerikalne organizacije. Osnovana je pre srpske, a vodili su je Ivo Andrić i Džemal Drljević. Iz srpske srednjoškolske omladine izdvojila se manja grupa i osnovala Srpsku naprednu omladinu (1911), napuštajući isključivo srpski stav i prihvativši saradnju sa Andrićevom Hrvatskom naprednom omladinom. Iste godine došlo je do ujedinjenja u Srpsko-hrvatsku naprednu omladinu, čiji je predsednik postao Ivo Andrić, sekretar Borivoje Jevtić, a knjižničar Sadija Nikšić.

Ona je od naredne godine prihvatila Program narodnog ujedinjenja beogradskih i zagrebačkih studenata. Broj naprednjaka, i Srba i Hrvata, bio je znatno manji od broja nacionalista đaka oba naroda.

Ivo Andrić, etnički Hrvat koji se osećao Srbinom (Branko Lazarević), nije neposredni učesnik mladobosanskog pokreta, i pitanje je da li bi mogao da se, posredno, svrsta u njega. To se zapaža iz sledećeg njegovog dnevničkog zapisa, nastalog neposredno posle atentata Jukića na Cuvaja (1912): „Bez čednosti i dobrote i žrtava prolazi moj život… Neka žive oni koji umiru po trotoarima onesvešteni od srdžbe i baruta, bolni od sramote zajedničke… A ja to nisam…“ (podv. R. LJ). Čak ni kasnije, do svoje smrti, Andrić nikada nije izjavio da je bio mladobosanac i da je na bilo koji način pripadao Mladoj Bosni.

U jednom zanimljivom intervjuu (1934) čak i ne pominje Mladu Bosnu ni u kom kontekstu, ali jasno demantuje sve koji su pisali o njegovom učešću u mladobosanskom pokretu: „Moje učešće u akciji predratne nacionalističke omladine bilo je u isto vreme vrlo značajno i vrlo skromno. Značajno i važno po moju individualnu sudbinu i duhovni razvitak, a skromno i maleno po stvarnoj aktivnosti i po težini lične žrtve“ (podv. R. Lj).

Andrić je bio oprezan i vešt kada se opredeljivao i kada je trebalo nešto da kaže ili napiše o svojoj delatnosti. Citirane reči svedok su davno zapažene karakteristike njegove višeslojne ličnosti.

On je ocenio mladobosance kao generaciju kristalno čistog karaktera, žednu i željnu svega, a ponajviše „prave otadžbine“.

Bio je to „naraštaj pobunjenih anđela“, koji se još 1913. godine isticao „smelim ali neodređenim nagoveštajima“.

Reč je o pokolenju koje mnogo mašta o slobodi i životu, a toga je ponajmanje imalo.

„Najdarovitiji među njima prezirali su ono što je trebalo da uče i potcenjivali ono što mogu da urade, a ponosili se onim što ne znaju i zanosili onim što je izvan njihove moći“, realna je predstava o mladobosancima uoči Prvog svetskog rata.

Demantovaće ga jedino Princip, taj neuhvativi meteor srpskih srednjoškolskih omladinaca.

Vredan je pomena Andrićev tekst „U ulici Danila Ilića“, u kojem slavi svog starijeg školskog druga kao heroja, ali i upućuje molbu svevišnjem: „Ne daj da nas tuđin više zlim zadužuje. Dosta nam je krvi i ratničke vatre. Mirnog hleba smo željni.“

On nije napisao nijedan tekst o Principu i ostalim atentatorima, a na isleđenju i suđenju niko od njih nije ni u kom pogledu pomenuo kasnije slavnog književnika.

Andrić je celog života bio oprezan i nikada nije bio spreman da gazi u nabujalu reku, poput mladobosanskih zaverenika.

Njegov razvojni put najpotpunije su iskazali njegovi savremenici nadimkom koji su dopunjavali vremenom: „fra Ivo“, „fra Ivan-beg“, „drug fra Ivan-beg“. Bio je i ostao nedokučiv i neuhvativ za mnoge autore koji su se njime bavili.

Autor je istoričar, profesor univerziteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.