Da li je ministar Radulović destruktivan?

Povodom tog brda reči ispisano je po raznim forumima brdo komentara. Koji se uglavnom tiču unapred zauzetih stavova o nekom od sindikalnih lidera i o ministru za privredu. Na rešenja iz zakona troši se, i tokom ove razmene vatre i u komentarima na nju, neuporedivo manje reči nego na međusobno etiketiranje aktera u sukobu, u čemu prednjači ministar privrede. Koji nas plaši nepodnošljivom dozom prezira i destrukcije. Ne znam kako je moguće da još postoji iko kome se nisu smučile teorije o reformama i njihovim protivnicima. Budući da ih, odgovorno tvrdim, uglavnom zastupaju oni koji celog života rade u firmama i institucijama koje žive ili od budžeta ili od donacija. Ili od gazda čije će račune u astronomskoj blokadi platiti zaposleni u bednom realnom sektoru, dok su gazdinske jahte bezbrižno ukotvljene u nekom od susednih mora. Pošto svoje nemamo.

KO JE LEPŠI, BOGIĆEVIĆ, PERČEVIĆ, ŽUNIĆ ILI ORBOVIĆ: Ja sam mislila da u kapitalizmu postoji svetinja interesa i svetinja prava svakog da svoje interese demokratskim sredstvima brani. Ministar bi trebalo da brani opšte interese, a ne interese polit-poslodavaca kao što su Bogićević, Perčević i Žunić kakvi kod nas preovlađuju. Poslodavci neka štite interese poslodavaca, pa i ovih pobrojanih, a sindikat – interese zaposlenih. Ukoliko su ti interesi ratoborno i nepomirljivo suprotstavljeni postoje dve mogućnosti. Da vlada, ukoliko misli da u društvu postoji spremnost za spovođenje tih, u raspravama u drugi plan skrajnutih radno-pravnih rešenja i da su ona u opštem interesu, preseče i iznese ih pred svoju skupštinsku većinu. Zakon joj daje to pravo. Ukoliko, pak, vlada nije sigurna u ovakav ishod, a naročito ukoliko nije sigurna u to da će sporna rešenja voditi opštem boljitku, a očito nije, onda je kompromis sa sindikatima neizbežan. Naime, za svaki ustupak i smanjivanje prava zaposlenih mora biti predviđena protivobaveza, ili poslodavaca ili vlade, koja se očito bacila da ih zastupa, čije ispunjenje mora biti oročeno. Ako se do dogovrenog roka ne poveća broj zaposlenih u Srbiji, pošto je to ključni cilj, restriktivna zakonska rešenja, na štetu zaposlenih a u korist poslodavaca, se vraćaju na staro. U čemu je problem?

KO JE LEPŠI, ČANAK, SAVIĆ, VESELINOVIĆ ILI ORBOVIĆ: Među sindikatima postoje ozbiljne netrpeljivosti. Njihovim se šefovima, velikim i malim, prigovara da najpre misle na svoje privilegije. Za dobar deo netrpeljivosti i privilegija ima se zahvaliti politici i pajtanju sindikata sa političarima. Ali, sada otvarati pitanja reprezentativnosti, ili privilegija, nije u interesu zaposlenih, a jeste u interesu poslodavaca i političara pod njihovim uticajem. Sindikati ne moraju i ne treba da budu institucionalno ujedinjeni, ali moraju da budu sinhronizovani. Jer, kad se malo izmakneš, izgleda da je ceo javni sukob oko Zakona o radu insceniran. Kao da je nekome stalo da se tenzije u društvu podignu do nepotrebnih visina, sa nepredvidivim posledicama. Na sve to, i na rešenja i na nastali haos, nadležni ministar za rad Jovan Krkobabić se oglasio u medijima samo jednom, a ključne figure u vladi – premijer i PPV – zauzeli su po mom mišljenju stav koji bi se ukratko mogao svesti na tvrdnju: U pravu su i ministar i sindikati.