Da li je moguć kosovski rasplet bez SNS?

Svaki režim pokušava da svoju politiku predstavi kao jedino moguću i ispravnu. Sa druge strane oni koji trpe represiju ne nalaze načina da drugačije promišljaju politiku nego „ili mi ili oni“. U okolnostima kada je vreme smutno i okrutno takve politike neminovno vode krvavim zapletima. Treba pokušati naći razumno, što će reći najmanje loše rešenje. Činjenica je da se događaji na unutrašnjoj i međunarodnoj političkoj areni ne kreću u dobrom pravcu. Što se tiče Srbije, ističe vreme. Ono što bi bilo najtragičnije to je da Vučić bude oboren zbog jedine ispravne stvari koju pokušava da uradi a to je da nađe načina da bezbolno reguliše odnose sa Kosovom. Opozicija a i deo intelektualne javnosti su slepi u svojoj mržnji i politikantstvu kada hoće da ga obore na ovom pitanju gurajući staru priču kako nema nikakvog priznanja i nikakvog aranžmana sa Kosovom – što onda znači da su oni na stanovištu bolje rat kad-tad nego mir sad! Biće to najstrašnije ako režim padne zbog toga a ne zbog stotinu drugih loših stvari. A i kada se to desi problem će kao vrući krompir biti u rukama novih vlastodržaca. Pa šta će onda? Kako će ga rešiti kada se na njih obruši realnost? Već sada među njima postoje krupne razlike u mnogim pitanjima i verovatno da je stav oko Kosova iznuđeno „jedinstven“ kao kristalizaciona tačka njihovog opozicionarstva radi zajedničkog delovanja. A sve će izbiti na videlo već sutradan po nekakvoj „revoluciji“ – somotskoj, svilenoj, vunenoj… najverovatnije olovnoj. Kada prođe pijana noć slavlja i veselja zbog svrgavanja diktatora, probudiće se mamurni i u sosu.

Ukoliko se stvari ne reše mirnim i civilizovanim putem, možemo očekivati sve gori od goreg scenarija: 1. Izbija sukob na Kosovu i kolone izbeglica dolaze u Srbiju. Vlada se ne usuđuje da pošalje vojsku jer bi to značilo rat. Naprotiv, opozicija traži rat. Masa demonstrira i traži odlazak Vučića i SNS. On pokušava da se odbrani svim silama ali mu to ne polazi za rukom, policija i vojska odbijaju da pređu crvenu liniju pucanja na pobunjeni narod. On silazi sa vlasti, bezglavo beži u inostranstvo a sa njim i svi oni koji mogu da uteknu. Oni nižerangirani SNS kadrovi, medijski eksponirani podržavaoci režima uključujući tu i novinarske propagandiste bivaju linčovani. Gore redakcije i televizijske stanice – ozloglašene okosnice režima. 2. Početak kao u prethodnom scenariju s tom razlikom što režim uz pomoć lojalne vojske, policije i svojih naoružanih partijskih paramilicija uspeva da se odbrani pa potom u kontranapadu zavodi vanredno stanje, masovno hapsi i zatvara, teroriše. Međutim, bez šire međunarodne podrške i bez sopstvene snage i geostrateške važnosti kakvu ima npr. Turska ova diktatura se urušava posle izvesnog vremena i pada. Uvlačenjem u teror režim je okrvavio ruke policije i vojske, potpuno ih kompromitovao u društvu, više nema opraštanja. Glavešine beže a kraj je kao u prethodnom scenariju. 3. Početak kao u prvom i drugom scenariju ali niti vlada ima snage da suzbije nezadovoljnike niti demonstranti mogu da obore vladu. Sukobi se šire, postepeno prerastaju u oružani građanski rat poput Sirije. Dolazi do mešanja sa strane i velike sile nalaze svaka svog klijenta koga naoružavaju, podstiču i propagandno podupiru. Doskora sam mislio da bi u ovom slučaju Vučić postao naš Asad sa podrškom Rusije a „demokratska opozicija“ dobila podršku Zapada. Sada uviđam da bi moglo da bude i obratno: da Vučić bude kandidat Zapada (ukoliko se odluči da prizna Kosovo) a „demokratska opozicija“ da bude podsticana od Rusije. 4. Dolazi do rata između Kosova i Srbije, ko god da ga je pokrenuo, isprovocirao, prvi počeo, nebitno kojim neposrednim povodom jer uzroci su dublji. Neizvesno je ko će se sve u njega umešati, koliko će trajati, na koje sve okolne zemlje će se proširiti. U svakom slučaju biće velikih žrtava. Na kraju će ipak obrni – okreni ostati ovakav status quo kakav je danas, možda sa nekom neznatnom korekcijom granica ali sa proteranim Srbima sa Kosova i proteranim Albancima sa juga Srbije. 5. Izbija rat širih razmera između Zapada i Rusije. Ponovo sve isto kao u scenariju broj tri ali sa mnogo groznijim posledicama po sve nas jer se nalazimo u epicentru. Možda padnu i nuklearne bombe jer smo na „neutralnom terenu“ u zoni za iživljavanje i isprobavanje oružja supersila.

Možda ima još scenarija. Neka ih dopisuje svako kako želi. Svi su grozni. Namera ovog teksta nije (a nadam se da i neće biti tako shvaćena) da širi paniku, defetizam i beznađe. Na osnovu onoga što se vidi i na temelju zdravog razuma i logike tumačim buduće događaje. Ako su oni ovako crni to ipak ne znači da treba ogledalo optužiti.

Tanušna nada ipak postoji. Ona je u odlučnom nastupu koji bi rekonstruisao vladajuću koaliciju tako što bi iz nje isključio SPS i PS a obrazovao novu većinu sa onim partijama koje to žele i mogu a koja bi koalicija potom zajednički učinila odlučan unutrašnji i spoljnopolitički zaokret. Za ovo će trebati mnogo političke volje, hrabrosti i veštine kako u redovima SNS tako i u redovima dela opozicije koja mora da razume da suštinske promene neće biti moguće bez zajedničkog rada njih i SNS ma koliko se to njima u ovom trenutku opravdano gadilo. Jer i kada bi došlo do smene SNS sa vlasti (na biralištu ili inače) još zadugo se bez njih ništa neće moći konstruktivno učiniti. Ako ništa drugo još dugo će oni zadržati dovoljno snage i uticaja ne samo u Skupštini već i u medijima i na ulici da ometaju, kritikuju, demonstriraju…

Iz ove pat pozicije i lavirinta u kome glavinjamo možemo se izvući samo jednom hrabrom i zajedničkom odlukom relevantnih političkih činilaca bili oni trenutna vlast ili trenutna opozicija. Tu ipak prvi korak mora da potekne od Vučića i SNS. Moraju svoje kerove iz novinstva disciplinovati (pod uslovom da ih uopšte drže na uzici jer možda ih drže pod kontrolom neke strane sile?), da izvrše hrabri raskid sa onim ministrima i strankama koji su očigledno igrači jedne velike sile kojoj je u interesu nerešavanje problema i dugoročna kriza kako bi se lovilo u mutnom. Deo opozicije morao bi prevazići gadljivost ma koliko ona bila velika i razumljiva i morala bi da sa SNS stvori istorijski sporazum.

Možda je ovo utopija i nerealno, možda je sve ovo naivna pretpostavka? Možda je za sve suviše kasno? Možda je mržnja suviše daleko otišla? U svakom slučaju uveren sam da miran rasplet nije moguć na drugačiji način.

Autor je istoričar i književnik