Da li je moguć trajni mir između Srba i Albanaca?

Da bi zemlja imala demokratiju prvo mora da postoji kako država. Znači pitanje regulisanja odnosa sa Albancima je pitanje svih pitanja.

Dakle da krenemo. Da li je trajni mir sa njima moguć? Čini mi se da odgovor leži u sledećim činjenicama. Ugovor o miru je uvek moguć. Ali da li mirovni ugovor stvarno garantuje mir? Imamo najtvrđi međunarodni mirovni ugovor između Grčke i Turske.

Međutim, on nikada nije doneo trajni mir i stalno preti da se iz verbalnog konflikta pretvori u pravi rat. Situacija kod nas je slična. Kao i Turci, kosmetski Albanci su muslimani.

Broj muslimana među njima je oko 99%. Dakle, realno gledano osim muslimana drugih veroispovesti među Albancima nema, jer je 1% zanemarljiva manjina.

S druge strane Srbi su hrišćani isto kako i Grci. Prema tome onaj ko razmišlja o odnosima ova dva naroda mora da ima u vidu sve ove činjenice. Albanci kao sekularan narod mogli bi da sklope trajni mir sa Srbima kao Nemci i Francuzi. Ali i Nemci i Francuzi su hrišćani. Što je posebno važno obe nacije su debelo sekularizovane i broj ljudi vezanih za crkvu, u obe, opada astronomskom brzinom

Sasvim druga situacija sa Srbima i Albancima. Kako smo rekli, jedni su muslimani, a drugi hrišćani. U meri u kojoj religija utiče na njihov život u toj meri se ona odražava na mogući trajni mirovni dogovor.

Kad se radi o Albancima, sve doskoro je dominantna svetska slika o njihovoj religioznosti bila takva da religija na njih ne ostavlja nikakav utisak i da su oni odbacili religiju da bi ostvarili nacionalno jedinstvo, što je uslov jer su podeljeni na tri vere: pravoslavnu, rimokatoličku i islamsku.

Ta se slika u poslednjih dvadesetak godina iz osnova promenila. Sve analize pokazuju da je islam na Kosmetu, a mi ovde govorimo o kosmetskim Albancima, veoma važan činilac.

Videlo se to u činjenici da je sa Kosmeta najveći broj dobrovoljaca na milion stanovnika koji se uputio da ratuje u džihadu ISIL. Najviši je u Evropi.

Albanska novinarka Abena DŽara iznosi podatak da je broj radikalnih muslimana na KiM 50.000.

To su dve i po nacističke divizije. One su brojale oko 20.000 vojnika. Ali najvažnije od svega je istraživanje Instituta za političke studije iz Prištine kojim rukovodi LJuljzim Peci, magistar političkih nauka sa madridskog univerziteta.

On kaže da se ispitanici na pitanje šta su najpre: da li Albanci ili muslimani, ovako opredeljuju – dva posto su isključivo muslimani, 32% prvo muslimani pa tek onda Albanci, a ostatak prvo Albanci pa tek onda muslimani. Dakle, svi su u većoj ili manjoj meri muslimani. A čak 34% daje prednost veri nad nacijom. Peci upozorava da to vrlo brzo može da dovede prestanka postojanja albanske nacije i raspad na verske zajednice.

Kada pogledamo te podatke, onda vidimo da islam bitno utiče na ponašanje vernika, a samim tim i na političko ponašanje. Suština svake religije je u verovanju u život posle smrti. Da bi se ostvarilo pravo na odlazak u raj posle smrti muslimani moraju ispuniti striktne uslove.

Oni se moraju boriti za ostvarivanje islama u svom ličnom životu i u svetu. Dakle svaki musliman veruje da on mora da učini sve da spasi prvo sebe paklenih muka, a onda i svako ljudsko biće na planeti. Dakle musliman ne može propustiti priliku da u islam prevede i papu, ako za to ima uslove.

Ako to ne čini u skladu sa svojim mogućnostima, i dopusti onom ko živi u grehu da nastavi sa takvim životom, a da ga na to ne opomene, goreće u paklu.

Ali za razliku od hrišćanstva gde se spasenje zaslužuje verovanjem u Boga, molitvom, postom i činjenjem dobrih dela u islamu se spasenje zavrednjuje ostvarivanjem islamskog zakona. Jer islam je bitno pravna religija. Jedna široko prihvaćena definicija, koja se uči na islamskoj teologiji o odnosu islama i prava je sledeća: „Smatra se da je u islamu pravo isto ono što i teologija u hrišćanstvu – najtipičnija manifestacija islamskog učenja. Za muslimane pravo nije samo elemenat ukupnog islamskog učenja već njegov funkcionalni izraz.“

I najslabiji student političkih i pravnih nauka zna da se pravo sastoji od normi. Norme se sastoje od dispozicije odnosno propisa i kazne ako se po propisu ne postupi.

Da bi kazna mogla da bude izvršena potrebne su mere prinude. A njih obezbeđuje država. Dakle jasno je da je islam i vera i država istovremeno. I da se te dve stvari ne mogu odvojiti. Zato se islam ostvaruje stvaranjem islamske države koja je pretpostavka primene prava.

Kako je islamsko pravo personalno, odnosi se na svakog vernika ma gde živeo, jasno je da se ono ne može ostvariti ako nema islamske države. A to onda znači da islamska država mora biti uspostavljena na svakoj tački planete, jer se islamski zakon svuda mora sprovoditi.

To onda jasno znači da se islamski pravni poredak može ostvariti samo ako se ukine onaj pravni poredak koji sprečava sprovođenje islamskog prava. A to je svaki poredak koji nije islamski. Dakle, bukvalno moraju biti ukinute i SAD i moraju biti pripojene jedinstvenoj islamskoj državi. A to se, teško, može ostvariti bez rata – džihada.

Teoretski je i to moguće, ali ko može da zamisli da bi se SAD odrekle svoje nezavisnosti. Jasno je onda koliko je to tek važeće za Srbiju, koja je na granici većinski muslimanskog Kosmeta.

Kažemo muslimanskog a ne islamskog jer islam ni tamo nije vladajuće pravo. Pogotovu zbog toga što, prema islamskoj teoriji, svaka država koja je jednom bila pod upravom islamskog prava to mora ostati zauvek, a ako se kao Srbija otrgla onda je je ona prva meta.

Šta iz ovog proizilazi? Proizilazi, da se u meri u kojoj među Albancima bude rastao uticaj islama, u toj meri je svaki dogovor sa Srbijom koji bi podrazumevao trajni mir nemoguć.

A ja ne vidim ni jedan jedini pokazatelj koji ukazuje da islam među Albancima slabi. Ova činjenica nije nimalo optimistična, ali čini mi se da sam negde pročitao da je Čerčil rekao: „Da je optimista samo loše informisan čovek.“

Autor je islamolog, profesor univerziteta