Da li je Orvel bio u pravu?

Kaže on da je sasvim legalno da neko poseduje tonu marihuane, jer je u okruženju to po zakonu.

Kod nas nije po zakonu, i „u ime naroda“ biće osuđen na više godina robije svako ko bude uhvaćen sa nekoliko grama supstance ili u bašti gaji desetak stabljika konoplje.

I reče nam predsednik da taj koji ima tonu marihuane nema tu količinu kokaina i nije nikog ubio.

A i ako njegovi ubiju nekoga, on će potvrditi da je magična sprava – poligraf rekla da taj nije ubica.

Predano i sistematično je radio na uspostavljanju haosa u državi i u glavama velikog broja stanovnika.

Začinio ga je apsurdom i šizofrenom percepcijom realnosti, koju nikada nije uvažavao, i uzdigao se iznad postojeće datosti, odakle se, kao zločesto božanstvo igra, uveren da je definitivno pobedio.

Sve što je sa svojim asistentima osmislio, ostvarilo mu se.

Srušili su Savamalu, ubili Olivera Ivanovića, švercovali i preprodavali oružje iz državne fabrike a novac uzimali za sebe, prodavali u bescenje plodne oranice, izvore vode i rudnike.

Vođa je rastao u svom zločinu, dok smo se mi čudili i povlačili.

Na malobrojne bundžije slao je do zuba naoružanu pretorijansku gardu, konjicu, dresirane pse i „navijače“.

Mi smo se i dalj čudili, protestovali preko društvenih mreža i očekivali „kritičnu masu“ osvešćenih i odgovornih da kaže: „Više ovako ne sme i ne može“.

Nije je bilo i samopouzdanje mahnitog uništitelja raslo je proporcionalno sa patološkim crtama njegove ličnosti. Stvorio je organizaciju koju je u svojim poremećenim vizijama nosio.

Sa društvenog dna je podigao i uzdigao društveni talog i od njega sačinio elitu.

Oni su ko bajagi ministri, poslanici, sudije, direktori javnih preduzeća, generali i sve ostalo što bi trebalo da omogući da društveni sistem raste i funkcioniše u cilju zadovoljavanja potreba suverenog građanina.

Taj ustavni suverenitet je suspendovan i građani su izgubili svojstvo koje im najviši pravni akt garantuje.

Značajan broj se preobratio u poslušnike, lišen svakog prava, osim obaveze da sluša i izvršava naređenje.

Oni treba i da se kloniraju i svoje potomstvo opreme silikonima i lažnim diplomama kako bi masama prenosili bajku o hrabrom vitezu koji je pobedio aždaju Đilasa, oteo mu ukradenih 619 miliona evra i spasio Srbiju.

Mnogi ćute i pokušavaju da se prilagode društvu bez skrupula, morala, etičkih normi i aktuelnoj civilizaciji prihvatljivih postulata funkcionisanja.

Oni polako potiskuju i guše dostojanstvo, čast i ličnu autonomiju pravdajući se pred sobom i drugima da je „došlo takvo vreme“ i „da ničija do zore nije gorela“. Ne podržavaju, ali ćutanjem održavaju pogubni hod varvara i vandala.

Članovi i rukovodstva opozicionih političkih partija još uvek ne znaju sa kim su i protiv koga su. Uz čuđenje i gorko smejanje nad svakovrsnim čudima, ubrzano propadamo. Na svakom koraku susrećemo zlo i nesreću. Potencijali za ličnu odbranu su sve slabiji, teskoba sve jača. Iz ovako gustog društvenog mraka potrebno je hitno buđenje, ako već nije kasno.

Autorka je neuropsihijatar u penziji